Palamuđenje

Stojim i gledam se kako postojim (5 godina kasnije)

Nedavno se u meni javila neverovatna želja da ponovo pročitam ovo što sam na ovom blogu pisao kada sam se doselio u Beograd iz Palanke.

Evo linka za prvi tekst.

A evo i linka za drugi tekst istog naslova. 

Želeo sam, valjda, da otputujem kroz vreme i pogledam starog sebe. Dok sam čitao stare tekstove, ponovo sam video komentar koji mi se urezao u sećanje istog trenutka kada sam ga prvi put pročitao.

Izvesni "mandrak72" je na onaj tekst kojim sam izrazio šok koji sam doživeo kada sam se preselio napisao: "pa sve se mijenja sem stijena i kamenja". Ovo je toliko tačno da padam u iskušenje da skliznem u kliše i kažem da je ovaj komentar "kao u Njegoša". A opet, možda je to samo zbog ijekavice. Ne znam.

Elem, pošto se sve sem stijena i kamenja menja, a poslednji put kada sam se pogledao u ogledalo nisam video ni jedno ni drugo, moram da priznam da sam se i ja promenio. I to prilično.

Ako bi se neko od vas usudio da se otisne na putovanje kroz pisane tragove moje logoreje, da ne kažem mentalne dijareje, verovatno bi primetio veliku količinu ogorčenosti. Dobro, to se i nije toliko promenilo, samo sam vremenom verovatno naučio da je drugačije kanališem. He, he, ovde ide neka seksualna aluzija, he, he.

Dosta stvari se promenilo.

Pre svega, u oktobru 2009. sam na fakultetu upoznao svoju srodnu dušu, koliko god se to vama koji ovo čitate činilo kao pesma Vlade Georgijeva ili nekog drugog Željka Vasića. Sama činjenica da je u moj život ušetala žena je sa sobom donela velike potrese u moj, do tog trenutka, užasno egocentrični mikrokosmos.

Još jedan ogroman potres u tom mikrokosmosu se desio kada je iz njega otišla žena koja je taj mikrokosmos i stvorila.

Teško je rečima objasniti kakav je osećaj kada izgubite majku, ali mislim da postoji neka prećutna veza između svih nas kojima se to desilo. Negde u dubini sebe osećam kako se i dalje nisam pomirio sa njenom smrti i čini mi se kao da nikada neću ni moći, ali mislim da je i ovo što sam do sada napisao previše otvaranja duše preko interneta. Suština je da me je i to promenilo i uticalo da danas budem takav kakav jesam.

Kada pišem o smrti na svom blogu, ne mogu a da ne pomenem smrt još jedne osobe.

Ono što je dobro kod ovog bloga je činjenica da su sačuvani ostali svi komentari, pa tako mogu ponovo da pročitam sve te stare komentare koje je M. pisao. Na Fejsbuku to nije slučaj, pa tako kada uđem na svoje stare statuse vidim gomilu svojih komentara koji su zapravo bili odgovori na njegove komentare kojih više nema.

M. i ja nismo bili toliko bliski, ali smatram da smo bili dobri prijatelji. Bio je izuzetno inteligentan, duhovit i veseo momak kom se smešila lepa budućnost. I onda se desio taj udes. Ne mogu sebi da oprostim činjenicu da sam bio u Beogradu za njegovu sahranu, kao ni to da nikada nisam posetio njegov grob. Bez obzira na to, često pomislim na njega i poželim mu sve najbolje gde god bio uz karakteristično "db" na koje znam da ću dobiti isti odgovor.

Idemo dalje. Promenilo se i to da živim već pet godina u Beogradu. Prvu školsku, da ne kažem studijsku godinu sam proveo u Višnjičkoj Banji. Leto nakon te prve godine sam proveo u vozu na relaciji Beograd - Palanka, a onda sam se preselio na Voždovac.

I dalje živim u istom stanu, samo se cimer promenio. Sa mnom više ne živi moja no-homo muška srodna duša, već je sa mnom u njemu moja ženska srodna duša.

Završio sam fakultet i nisam bio nešto posebno ponosan na sebe zbog toga. Valjda je to i logično, s obzirom na to da nisam osećao neki entuzijazam ni dok sam studirao.

Nisam želeo da upišem master, zato što nisam želeo da toj instituciji dam nešto konkretno (gomila para) za nešto sasvim apstraktno bez neke velike tržišne vrednosti (zvanje master profesora španskog jezika).

Rešio sam da pronađem neki posao. Bilo kakav. Prijavljivao sam se na svakakve konkurse i slao mejlove na milion različitih adresa. Niko me nije udostojio ni odgovora.

Nisam odustao, pošto sam želeo da ostanem u Beogradu i da pokušam da zajedno sa svojom srodnom dušom stvorim nekakvu budućnost.

Rešio sam da pokušam sa privatnim časovima. Osmislio sam oglas, odštampao više desetina primeraka i počeo da ih lepim po Voždovcu. Nisam razmišljao o tome da su se tada održavali opštinski izbori. Stranački aktivisti raznih partija su se pokenjali po mom trudu. Na svom mini primeru sam osetio šta je problem u Srbiji - politika guši sve drugo.

I onda se desilo. 22. novembar 2013. godine, četvrta godišnjica sa T. i javljanje na četu koje mi je promenilo život.

Da bi priča bila potpuna, morate da znate i detalj vezan za "Ne budi govedo". U dokolici prouzrokovanom studiranjem koje nije iziskivalo previše truda, pa zato nisam ni bio nešto posebno zainteresovan za njega, rešio sam da pokrenem stranicu na Fejsbuku.

Ne budi govedo, ne piši statuse o snegu.

To je prva rečenica napisana ćirilicom na beloj pozadini nakon koje je usledilo na stotine sličnih. Od decembra 2012. je stranicu lajkovalo 90.000 ljudi, a najpopularnija je bila u februaru 2013. godine. Tada mi se i javila D. i predstavila kao novinarka jednog portala koja bi želela da uradi priču sa mnom. Međutim, do te saradnje nikad nije došlo. Nismo uspeli da se uskladimo i na kraju je sve to propalo.

Bio sam vrlo razočaran zbog toga što se ništa nije desilo. Više puta sam razmišljao da obrišem D. sa Fejsbuka, pošto sam mislio da se nikada nećemo sresti u životu i da, realno gledano, nemam razloga da je imam u "prijateljima". Nešto mi ipak nije dalo da to uradim.

Dok sam aktivno tražio posao i slao mejlove na sve adrese, progutao sam ponos koji mi je govorio "nemoj da je smaraš, seti se da te je iskulirala za priču, ispaliće te opet" i ponovo se javio D. Zamolio sam je da mi javi ako se bude pojavila neka slobodna pozicija u njenoj firmi, pa makar to bilo i volontersko prevođenje.

I stvarno mi se javila tog 22. novembra 2013. Pitala me je da li sam i dalje zainteresovan za to prevođenje, a onda mi ponudila drugi posao. Rekla je kako posao nije baš najkreativniji, kao i da je plata prilično mala, ali pošto sam bio u situaciji da ne mogu da biram, to mi je došlo kao ponuda iz snova.

Počeo sam da dolazim na obuku i probni rad iste nedelje, a zvanično sam počeo da radim 1. decembra 2013. Moj prvi posao. Moja prva plata je stigla već krajem decembra, iako je trebalo da stigne 10. januara.

Mislim da sam dobro radio svoj posao tih godinu dana. Davao sam sve od sebe, pronašao sistem rada koji mi odgovara i maštao o danu kada ću početi da radim nešto kreativnije i kada ću dobiti priliku da pročitam svoje reči na tom sajtu. Prilika je došla u novembru ove godine.

Dobio sam unapređenje, mada je zapravo reč o "unapređenju".

Dobio sam znatno više posla i znatno više odgovornosti za neznatno veći honorar. Trudim se da ne razmišljam o tome i da gledam pozitivne strane. Na kraju krajeva, o tome sam i maštao.

Imam priliku da pišem/prevodim i da ljudi to čitaju.

E, sad, to što osim toga imam i gomilu drugih zaduženja koje me toliko iscrpljuju da nakon što završim sa poslom nemam snage ni za šta, manje je važno, zar ne?

Ili to što sa svojom platom jedva preživim od 10. do 10. u mesecu i što svoj deo kirije plaćam kirijom za svoj stan u Ćupriji... Ni to nije toliko bitno?

Jesam li već napisao da se trudim da gledam pozitivne strane? Pa dobro, trudim se, ne znači da mi to uvek pođe za rukom...

Kada sam došao u Beograd, smetalo mi je to što sam imao previše slobodnog vremena. Sada smatram kako ga nemam dovoljno. I dalje sam podjednako lenj kao što sam nekada bio, s tim što je mnogo lakše biti lenj uz ogromne količine slobodnog vremena.

Prolaze meseci, a ja ne uspevam da se vidim sa ljudima sa kojima sam se nekada stalno viđao.

Prolaze meseci, a ja ne uspevam da odvojim dva slobodna dana i odem do te proklete Palanke iz koje sam došao.

Vreme prolazi, a ja sedim za stolom na poslu, gledam u dva monitora i pokušavam da pronađem nešto što bi bilo zanimljivo masi, a da to nešto pritom iole zainteresuje i mene.

Smišljam naslove i piskaram prateće tekstove za klipove koji će firmi doneti klikove = pare od oglasa.

Prevodim sa engleskog i trudim se da mi rečenice budu što jasnije i što pitkije, a znam da isti posao može da se radi i uz Gugl Translejt i more slovnih i pravopisnih grešaka. I da bude podjednako vrednovan. 

I onda, nakon što odsedim svojih 8 sati, krenem kući i trudim se da iskoristim ono što je ostalo od dana. Carpe diem, beše? U praksi je to više carpe vreme od 6 do dok se ne onesvestiš od umora.

A onda se ujutru probudi rano i nastavi gde si juče stao.

Mrzeo sam sistem, onako naivno i klinački, i dok nisam bio deo njega, a ne možete ni da zamislite koliki rejdžagenstdmašin svira svakog dana u mom mozgu sada kada sam postao deo njega.

Mislim da nisam aktivnije pisao ovde dok sam studirao baš zato što sam imao dosta slobodnog vremena i što sam ga koristio da se družim sa dragim ljudima, a kao što napisah, sada tog slobodnog vremena i nema baš puno, a ja ponovo osećam potrebu da na ovaj virtuelni papir istresem sve to što mi smeta.

Možda sledeći tekst neće obuhvatati period od pet godina, pa ne bude ovoliko dugačak. 

Stej tjund, beše?

Zašto je vožnja vozom bolja od vožnje autobusom?

Pre svega, da se ogradim, Železnice Srbije nisu naručile ovaj tekst i onaj novac koji je legao na moj račun je tamo prebačen greškom. Dakle, pođimo od toga da je premisa iz naslova tačna i da je putovanje vozom bolja opcija od putovanja autobusom. Šta to tačno znači? U kom smislu bolja? Kome? Zašto lupetaš gluposti? Sve su to pitanja koja bi mi verovatno postavio, čitaoče, i budi uveren da ću se potruditi da ti pružim odgovor na bar neko od njih.

Zamislimo sledeću situaciju: nalaziš se u Beogradu i treba nekako da stigneš do nekog drugog mesta. Možda se vraćaš kući posle napornih nedelju/mesec/koliko god dana na fakultetu sa torbom punom prljavog veša. Možda si bio na nekom koncertu, prespavao kod drugara i sada se vraćaš kući. Možda te seksualno uzbuđuje čin putovanja pa si rešio da daš sebi malo oduška, otkud znam... (A možda si ti, čitaoče, u stvari čitateljka i nervira te što ti se obraćam u muškom rodu. Izvini ako je to slučaj.) Koji god bio razlog tvog odlaska na put, tu si. Imaš određenu svotu novca, dovoljnu za obe varijante. Dolazimo do prvog razloga zašto je voz bolji od autobusa - cena karte. Makar je tako u najvećem broju slučajeva. Razliku možeš da potrošiš na pivo, sok, grickalice, nov šrafciger ili šta god ti drugo padne na pamet. Preporučujem pivo, pošto će ti ono kasnije poslužiti kao ulaznica u paralelni univerzum kupea, tj. pomoći će ti da se lakše uklopiš u priču.

Lepo se osećaš. Uštedeo si nešto novca. Nalaziš svoj voz, penješ se uz stepenice, osećaš „miris“ WC-a. Tu dolazimo do drugog razloga zašto je voz bolji od autobusa. Iako na prvi pogled... Dobro, iako ni na drugi-treći pogled nema nikakvog smisla da smrad može da predstavlja nešto pozitivno, objasniću ti o čemu se radi. Sigurno znaš za makar jedan citat sa fejsbuka koji govori o usponima i padovima u životu ili o suncu koje dolazi posle kiše. E pa, o nečemu sličnom se radi i ovde. Znaš onaj osećaj kad pored tebe prođe neko čiji parfem baš lepo miriše? Nakon iskustva sa vagonskim WC-om, taj parfem će ti mirisati bar još deset puta lepše, veruj mi.

Preživeo si taj prvi, naizgled neprijatni momenat i nastavio dalje. Pažljivo izaberi kupe. To je jedino što mogu da ti kažem jer ne znam kakav je tvoj ukus. Jedno je sigurno, u vozu svako može da pronađe kupe za sebe. Ako ti se posreći, možeš da odigraš i vagonsku verziju ruskog ruleta - ulazak u prazan kupe u koji će posle ući ko zna ko. Ako si stidljiv, ili ti se jednostavno ne priča sa ljudima, odaberi neki u kom sedi neko mlađi sa slušalicama. Ili ti stavi slušalice. U većini slučajeva će tvoji saputnici razumeti da time na fin način pokušavaš da izbegneš razgovor sa njima, pa će te ostaviti na miru. Međutim, u vozu si. U cenu karte je uračunata i nekoliko priča iz voza. Ako se kojim slučajem nađeš sa pripovedačem iz voza u istom kupeu, slušalice ti ništa neće značiti. Pripovedače iz voza uglavnom nije teško prepoznati. Najčešće su to stariji ljudi koji već na tvoje „Dobar dan, je l’ slobodno?“ kreću da ti pričaju svoju životnu priču. Širok je spektar tema koje se mogu pokrenuti u vozu. Društveno-politička situacija u zemlji i svetu, sport, filozofija, ekonomija, religija, porodični odnosi... Šta god pripovedaču padne na pamet. A ti ćeš, u početku iz ljubaznosti, a kasnije iz čistog mazohizma učestvovati u tom razgovoru. Zato ti je ono pivo sa početka potrebno, opustiće te i podariti ti moć da pronikneš u samu suštinu života, koju će ti objasniti tvoj saputnik-pripovedač. Toga nema u autobusu. U autobusu sediš mirno i glupo ti je i da pogledaš onoga ko sedi pored tebe.

Ako si osoba koja ne voli neizvesnost, pomislićeš kako putovanje vozom nije za tebe. Sa našim vozovima se nikad ne zna koliko će da zakasne. Kada sedneš u autobus, znaš da ćeš stići u određeno vreme. Ako bude gužve u saobraćaju, stići ćeš malo kasnije nego što si planirao. Kod vozova nije tako, svako putovanje vozom je poput avanture. Krenuo si, a nemaš predstavu kad ćeš stići. Možda se neke zvezde poklope pa stigneš na vreme. Možda zakasniš sat, dva ili tri. Možda stigneš na svoje odredište deset sati kasnije. Ništa nije sigurno, pa ako si avanturističkog duha, možda ti i ta neizvesnost bude još jedan razlog zašto je putovanje vozom bolje od putovanja autobusom.

Ima tu još dobrih strana. Zašto bi se mučio na čistom sedištu u klimatizovanom autobusu kada možeš da uživaš na prljavom u rasklimovanom vagonu? Zašto bi sedeo i trpeo da ti trnu noge i zadnjica kada možeš da putuješ vozom? U vozu u svakom trenutku možeš da ustaneš, protegneš noge, zapališ cigaretu ili baciš đubre kroz prozor. (koga briga za ekologiju, he he) Ako putuješ leti, možda ti se ukoči vrat od promaje. A možda naletiš na neke saputnike koji se plaše promaje, pa se kupe pretvori u saunu. Ako putuješ zimi može ti se desiti da naletiš na vagon u kom ne radi grejanje, pa dobiješ upalu pluća. Što je super. Takođe, može ti se desiti da naletiš na vagon u kom previše greju, pa te situacija podseti na onu letnju sauna-kupe varijantu.

Bilo kako bilo, nakon putovanja vozom ćeš biti drugačiji. Bogatiji za iskustvo, rekli bi neki. Možda i za neku bolest, ko zna. Ako ništa drugo, upoznaćeš malo bolje svoju zemlju. Što zbog toga što voz ide sporo, pa ćeš uživati u prirodnim lepotama, što zbog toga što ćeš kroz razgovor sa nekim pripovedačem iz voza upoznati dušu našeg naroda. Vožnja autobusom to ne nudi.

bezizlaznost

šta sam to ja?

pisac koji želi da napiše nešto, a ne piše

student koji završava fakultet, a ne uči

buntovnik kome sve smeta, a ne buni se

možda problem ne postoji

možda je sve to normalno

ili samo faza

koja predugo traje

na životnim raskrsnicama sam uvek nastavljao pravo

neodlučnost?

taj sam

tražim izlaz iz ove situacije

mada ni sam ne verujem u to

bezizlaznost - prelepa reč 

Шта ако вам кажем да бисте можда били бољи Срби ако не бисте славили Нову годину по јулијанском календару?

Пре свега, желим да разјаснимо једну ствар. Ћирилица се у последње време доводи у негативан контекст. Када би неко прелетео преко овог текста, ни не потрудивши се да погледа о чему се ради, претпостављам да би на прву лопту помислио како је ово један од „оних“, „патријотских“ текстова и да иза њега стоји неки образовац, неонациста, клерофашиста или у најмању руку радикал. И ту би се гадно преварио. Нисам члан никаквог покрета, друштва, удружења или странке, штавише нисам ни уписан у бирачки списак. Невидљив сам. Можда баш отуд и потреба да искажем своје мишљење.

Елем, патриотизам. Шта је то, у ствари? Чиме неко показује да је патриота у време мира? Све време ми се чини као да се у данашњој Србији „патриотом“ сматра онај који заговара нове сукобе, како би, ваљда, у том будућем рату показао колико воли Србију и погинуо за њу. Надам се да знате за ону: „Има ли шта лепше него да се гине за отаџбину? Има, да се за њу живи!“. То јесте суштина патриотизма у послератним, а неки би се можда усудили и рекли - међуратним временима. Живети, волети, стварати. Патриотизам, по мом мишљењу, није махање заставама. Патриотизам није ни клицање јефтиних, излизаних парола. Патриотизам не треба да буде усмерен на прошлост, већ на будућност. На крају крајева, патриотизам није мржња, него љубав. Но добро, свестан сам да је то тешко и замислити у земљи где постоје људи који више мрзе онај други клуб него што воле свој и где постоје људи који се радују туђој несрећи. У земљи у којој је немогуће избећи поделе. Поделе на провинцијалце и Београђане, на Делије и Гробаре, на „праве“ Србе и оне друге...

Него, доста о томе, није ми била намера да понављам већ добро познате ствари. Прича о патриотизму ми је само послужила као оквир за један „проблем“ о ком мало ко размишља, вођен управо малопре споменутим „патриотизмом“. Мислим да смо сви врло свесни колику улогу Српска православна црква игра у нашем друштву, свидело се то нама или не. Предмет приче овде нису афере везане за Цркву. Мислим да је Србији, као друштву, потребно да се мало одмори од афера, јер мислим да је степен неповерења међу људима дошао до крајње тачке, а приче о аферама само потпирују машту просечног Србина, ком мало треба да умисли како су се сви уротили против њега.

Питање које желим да поставим гласи: Зашто Срби користе јулијански календар? Још једном се ограђујем, ја сам потпуни лаик и знам само оно што сам прочитао, али је то било довољно да покрене моју машту. Изгледа да сам просечнији Србин него што сам сматрао.

Да ли је у питању поштовање традиције, што у преводу на српски значи патриотизам? Да ли је баш то што користимо Јулијански календар оно што нас чини Србима? Какве везе Јулије Цезар има са нама?

Ако сте издржали довде, ево кључног детаља, детаља који ме је заинтригирао, а за који сам убеђен да многи од вас нису чули, као што ни сам нисам до пре само пар дана. Знате ли да не користе сви православци Јулијански календар, тј. да постоје цркве које користе тзв. новојулијански календар? Ако сте то знали, која црква је предложила увођење новојулијанског календара на Свеправославном конгресу 1923? Српска православна црква. Српска православна црква, тј. тадашњи министар вера Љуба Јовановић је, на иницијативу васељенског патријарха Мелетија IV, ангажовао чувеног Милутина Миланковића (да, оног са новчанице од 2000 динара) да састави нов календар који би се користио уместо јулијанског. Миланковић се обратио извесном професору математике, Максиму Трпковићу, (да, као она пекара) који је аутор прорачуна предлога, па је тај предлог изнет на већ поменутом конгресу, где је једногласно усвојен. Иначе, ако нисте знали, Миланковићев (тј. Трпковић-Миланковићев) календар је тренутно најтачнији календар са одступањем од само 2,75 секунди у односу на астрономску годину. Примера ради, код јулијанског календара се јавља одступање од чак 11 минута и 14,75 секунди, док је код грегоријанског то одступање 26,75 секунди. Не бих се даље бавио календаром, зато што то није тема овог текста.

Е сад, питате се можда ви, у чему је проблем ако је предлог једногласно усвојен? Зашто СПЦ није прешла на новојулијански, тј. Миланковићев календар? Данас Миланковићев календар користе Грчка, Кипарска, Бугарска, Румунска и Александријска православна црква, као и Цариградска патријаршија. Стари, јулијански календар, осим Српске, користе Руска, Грузијска, Јерусалимска, Јапанска и Антиохијска православна црква, као и тзв. неканонске цркве, попут Македонске православне цркве итд. Званично, СПЦ је прихватила овај календар за употребу, али је одлуку о почетку примене одложила за касније. Деведесет година касније, одлука и даље није донета. У неком образложењу на које можете налетети ако се заинтересујете за тему стоји да је спровођење одложено за време „када реформисани календар прихвате и примене и све остале православне цркве“.

Типична српска посла, рекао би неко. Да ли је патриотизам то када не примените одлуку коју сте предложили, ма који био разлог? Усуђујем се да питам шта је прави узрок овога? Страх од унутарнационалних сукоба између конзервативних и либералних? У Србији, оној истој Србији са почетка текста? Лењост? Не, немогуће, није ово Црна Гора, они су лењи, хе-хе. На крају се усуђујем да питам, зашто се српским патриотизмом подразумева и љубав према „мајци Русији“? Управо та, како би многи рекли, неузвраћена љубав, врло лако би могла да буде један од кључних разлога зашто СПЦ није прешла на Миланковићев календар, као и један од кључних узрока оклевања у свим каснијим ситуацијама када је Србија оклевала да донесе неку одлуку.

Искрено се надам да текст неће бити погрешно протумачен, мада сам више него свестан колико је простора остављено за то. Ово треба схватити као питање упућено надлежнима, питање једног просечног грађанина Србије, једног посматрача који је пожелео да избрише онај епитет „неми“. Још једном, сматрам да су највеће патриоте поштени људи који раде свој посао најбоље што умеју, који воле своје породице, који воле своје суграђане, који поштују своју, али и све друге државе, без обзира на ствари које нас чине различитим, укључујући ту и веру, јер верујем да је могуће бити добар Србин или добра Српкиња, без обзира на то у шта верујете и да ли уопште верујете.

dijalog

- Imam ozbiljan problem.

 - Kakav ti problem imaš, keve ti?

 - Ne znam šta da radim sa sobom. Po čitav dan samo blenem u televizor, u kompjuter, u mobilni. Osećam kao da mi fali nešto.

 - Normalno da osećaš da ti fali nešto kad ne radiš ništa. Izađi iz kuće malo, prošetaj gradom.

 - Gradom? Kojim crnim gradom, ovo je selendra. Svuda iste face, sve je isto, dosadno.

 - A ti si pa mnogo zanimljiv! Ustani iz jebenog kreveta, isključi televizor. Ne znam kako te televizor ne smara?

 - Smara me. Gledam kroz njega. Samo vrtim kanale u nedogled. Ajde da je u nedogled, nego na ovu antenu hvatam samo desetak kanala. Mrtva Srbija!

 - Mrtva, nego šta. Kako i ne bi bila mrtva kad su svi mrtvi kao ti. Matorci gledaju televiziju, klinci su na fejsbuku. A ti si negde između, mator čovek koji se još uvek nije pomirio sa tim da više ne ide u srednju školu. I, ima li nešto na fejsbuku?

 - Gde ima, mrtvilo. Znači, evo vidiš ovu kretenku – hiljaditi put se već taguje na ovoj slici!

 - Stvarno, kakva kretenka! A ti nisi kreten što si propratio svako njeno tagovanje?

 - Ne smaraj, što sam ja kreten? Pogledaj, skrolujem ovde kao budala i sve je nekako isto. Ovaj okačio pesmu Prljavog Kazališta, četrdeset lajkova na keca. Ova okačila sliku svojih sisa, hiljadu lajkova. Vidi, molim te, napiše joj lik komentar: «Najlepše oči!» Jel moguće ovo?

 - Očigledno jeste.

 - I šta kao sad ona stvarno misli da se njemu sviđaju njene oči? Ćero, pa on hoće da te jebe! Što je najgore, možda je ona stvarno toliko glupa, pa se primi na priču...

 - A ti je kao ne bi jebo, šta?

 - Ne bih je jebo, razvalio bih je!

 - Pa što je ne jebeš? Što ti ne napišeš neki komentar, pa počneš da se dopisuješ sa njom, malo ovo-ono...

 - Gde bre, si lud? Da napišem komentar, pa da ispadnem klošar?

 - A ti onda, ako nećeš da ispadneš klošar, nemoj preko fejsbuka. Devojka je odavde, ide u tvoju bivšu školu, srećete se stalno u gradu... Dobro, sretali ste se u gradu dok nisi postao gmazina koja ne izlazi iz kuće.

 - Šta kenjaš, izlazim ja iz kuće... Da, do prodavnice ili kladionice. Nebitno, izađeš ti tako do kladionice, sretneš nju, javiš joj se, počnete neki razgovor i ko zna... Svakako bolje to nego da blejiš kod kuće. Kukaš kako ne znaš šta da radiš sa sobom, eto ti ideje, nađi neku devojku...

 - Ma super si, nađi ti devojku kad si tako kurčevit. Sve su bre one iste. Traže pare. Odakle meni pare?

 - Pa kad bi potražio neki posao, možda bi i imao pare.

 - Čuj ti njega, potraži neki posao! Jesi ti svestan gde živiš, sine? Ovo je Srbija. Znaš ti koliko ljudi čeka posao?

 - Pa da, čeka posao. Posao se traži! Kapiram ja matorce koji su radili po državnim firmama koje su se ugasile, oni su sa pravom nezadovoljni, ali tebe, konjinu od dvaespet godina, ne kapiram uopšte. Oni su bre radili u drugom sistemu, sad je drugo vreme, pola njih koji su ostali bez posla ne znaju ni da upale kompjuter... A ti? Ti kompjuter koristiš za igrice, za fejsbuk. Sve ti kao znaš, pa što se ne prijaviš na neki konkurs za posao?

 - Kakav crni konkurs za posao, to je sve namešteno. Moraš da imaš opasnu vezu da bi se zaposlio.

 - Pa imaš i ti vezu, jel ti našao ćale posao? Mogao si lepo da radiš u menjačnici, isto presediš ceo dan kao što bi kod kuće, mali je grad pa je mali i promet, nikakvo cimanje, a solidna plata.

 - Solidna plata? Dvaes iljada tebi solidna plata? Radi se svaki dan, dve smene, radiš sa parama, ko zna kad će nekoj budali da sine da opljačka menjačnicu, treba još da poginem za dvadeset jebenih hiljada. Neću bre da me izrabljuju.

 - Pa dobro, šta bi ti da radiš onda?

 - Iskreno, ne bih da radim ništa. Uživam ovako, nema stresa, nema nerviranja. Nisam mojima neki veliki trošak, jedem minimalno, tu i tamo uplatim neki tiketić, koja pakla cigara i fino mi je.

 - Pa šta onda kenjaš da imaš problem?

 - Ko bre kenja?

Da li je očigledna metafora uopšte metafora?

Od svih prostorija u stanu, najviše sam voleo onaj sobičak u kom je čukundeda dobio batine. Slušao sam razne priče o njemu, izgleda da je bio hrabar čovek. Međutim, kako kaže otac, "pretukli su ga dušmani" zato što nije želeo da proda stan, pa je morao da ustupi stan tim nasilnicima koji su kasnije uzurpirali čitavu zgradu. Međutim, čukundeda je nastavio da živi u zgradi, krio se po podrumima, u potkrovlju, čak je odgajio i porodicu u tom mraku. Njegov sin, a moj pradeda je skupio hrabrost i zajedno sa ljudima iz susedstva, naravno i uz priličnu pomoć bogatih i uglednih građana našeg grada oterao nasilnike iz zgrade, a što je za nas bitnije, i iz našeg stana. Nego, neću sad da pričam o pradedi, hoću da se vratim na temu. Dakle, čukundedin sobičak. Mnogo sam ga voleo. Tamo smo čuvali zlato i ostali nakit, kao i ikone koje su generacijama u porodici. Međutim, morali smo da izdamo tu sobu pošto su nam trebale pare. Izdali smo tu sobu mladom bračnom paru stranaca. Delovali su kao fini ljudi, pomalo stidljivi i povučeni, barem tako kaže moj otac. Ja se ne sećam, nisam bio još ni rođen kada su se oni doselili. Kako to obično biva, devojka je zatrudnela. Sledeće godine je ponovo zatrudnela. Moji roditelji su se uplašili da će nam stan postati pretesan, pa su pokušali da ih najure. Onda su došli neki ljudi sa vlasti i rekli nam da to tako ne ide. Toga se sećam, iako sam i tada bio isuviše mlad da shvatim šta nam se dešava i zašto. Pretili su da će nas ubiti ako ne prestanemo da vršimo pritisak na naše stanare da se isele. Pominjali su neka ljudska prava, šta ti ja znam. Znam samo da smo bili prinuđeni da živimo sa njima u istom stanu, iako je postalo savršeno jasno da nam odnosi nisu baš najbolji. A ona kao da je stalno bila trudna i stalno rađala novu decu. Počeo sam da pričam o sobičku, zato što mi otac kaže da treba i dalje da volim taj sobičak, iako on više uopšte ne podseća na onaj sobičak, za koji su njemu stariji i mudriji od njega rekli da treba da ga voli. Prodali smo sobičak porodici stranaca, nismo imali kud. Kada smo zatražili naše zlato, ikone i ostale vredne stvari koje smo nasledili od prethodnih generacija, ljudi sa vlasti su nam rekli da nemamo prava na to. Kao da smo mi krivi što su nam stariji govorili da ta soba predstavlja centralno mesto u našem stanu. Stub nosač.

Nisam siguran da li i dalje treba da osećam nešto kada mi neko spomene pradedu, čukundedu i ostale pretke. A nisam siguran ni da li treba da volim nekada naš sobičak u našem stanu, uprkos tome što je porodica koja živi tamo zazidala vrata i napravila poseban ulaz u svoj sobičak, koji, kako čujem, nazivaju stanom. Bude mi katkad krivo kada čujem kako neko priča o prošlosti naše porodice, mada sam ubeđen da preteruju u svojim pričama o tome kako smo nekada bili najcenjeniji u zgradi i kako smo bili bogati. Sad živimo veoma bedno, tako bar kažu otac i deda. Još kažu da ja to još uvek ne mogu da osetim na svojoj koži, zato što sam i dalje klinac, a oni se polomiše da mi isfinansiraju studije da bih, kako oni kažu, "opravdao prezime" i "vratio našu porodicu na mesto koje joj pripada u ovom našem gradu". A meni sve to deluje nebitno, hoću samo da živim, da volim, da stvaram, a ne da rušim. Jedino što bih možda srušio je taj zid između našeg i njihovog stana. Ne mora to ponovo da bude naš sobičak, ali hajde barem da dobijemo nazad ono što je naše. Želim da verujem da i oni sa druge strane zida žele da ga sruše. Makar neko od njih. Najviše bih voleo kada bi nas neko kolektivno preselio, sve stanare naše zgrade. Zašto stati tu, voleo bih da neko preseli ceo grad na neko drugo mesto gde ljudi ne bi morali da izbegavaju pojedine ulice, zato što su navodno opasne. Ali znam da to ne ide tako. Rekli su mi to odavno.

Ipak, mislim da se promena može desiti u našim glavama. Ako svi odaberemo da prestanemo da ugrađujemo kamere pred vrata, da kupujemo alarme, da kupujemo duple brave i ako svi u svojim glavama prestanemo da se delimo na stanare tog i tog stana, te i te zgrade, te i te ulice, tog i tog dela grada, ako prestanemo da kupujemo oružje da bismo se odbranili od komšija, moći ćemo da se zajednički posvetimo traženju odgovora na ona pitanja koja nam diktira naša podsvest. Problem je samo to što smo mi prezauzeti drugim stvarima i ne možemo da se fokusiramo da je saslušamo i čujemo šta to ona ima da nam kaže, pa, kao na nekom dosadnom predavanju na kom rešavamo ukrštene reči, čujemo samo ponešto, pa nikako ne možemo da shvatimo o čemu to taj profesor, u stvari, priča.

Sneg

 Jabuke ne mogu dugo da stoje nepojedene na stolu. Posle par dana, počnu da menjaju boju i čovek izgubi i najmanju želju da ih pojede, koja, u stvari, nikada nije ni postojala, samo je u vazduhu lebdela misao o tome kako bi možda bilo zdravo pojesti poneku jabuku s vremena na vreme. Eventualno bi tu misao o svim blagodetima koje bi moj organizam uživao ako bih ja slučajno stavio komad te proklete voćke u usta zamenila iskonska "šteta-je-da-se-baci" misao, koja se javlja, u manje ili više izraženom obliku, kod svih ljudi.

 Odoleo sam toj pošasti. Niti sam ih pojeo, niti sam ih bacio. Nek stoje tu još neko vreme.

 Jednom prilikom, otvorivši vrata od terase, koja, u stvari i nije terasa, nego lođa (šta god to bilo) bejah toliko iziritiran demonskim pogledima nekoliko mačaka, koje su se trgle čuvši zvuk otvaranja vrata, da sam rešio da pribegnem ekstremnim merama. Da li su očekivale da ću im baciti hranu? Verovatno. 

 Razgnevljen mačjim pogledima u kombinaciji sa nataloženim nezadovoljstvom zbog nepojedenih jabuka, činjenice da studiram to što studiram, povećanja cene karte za gradski prevoz, prebacih se u nindža-mod i pokušah da nanišanim mačku trulom jabukom istovremeno se trudeći da ona ne posumnja ništa.

 Posumnjala je, pa se sklonila, a ja sam, svejedno, bacio jabuku.

 Par meseci kasnije, jabuka je i dalje tu, raspada se, i kada je lepo vreme i krov nije prekriven snegom, podseća me na činjenicu da se nezdravo hranim i da ja, u stvari, ne mrzim mačke.

 Međutim, sada je krov od šupe mojih komšija prekriven snegom i uopšte nije važno da li je štrokav, da li na njemu stoji štipaljka koja je nekada davno pala komšinici odozgo i tako započelo svoje višemilenijumsko razlaganje, pošto je u pitanju plastika. Nije bitno ništa, zato što sneg prekriva sve i sve deluje idilično kada se nalazi ispod par centimetara te padavine.

 I ostaće idilično, dok ne otopli, promeni agregatno stanje i postane voda koja će ponovo pogledu dozvoliti da vidi svu nakaznost onoga ispod.

 Koliko god želeli da zauvek ostanemo zavejani, beli, sigurni, u našim životima se uvek pojavi dan kada Sunce otopi sav sneg sa nas, kojim smo se (uludo?) zatrpavali celoga života i na kraju postanu očigledne sve trule jabuke koje su ostale na našoj duši. Možda od neke od tih jabuka izraste i novo drvo, ali je to potpuno nebitno, jer će i to drvo dati plodove kojima će neki naši naslednici istim žarom gađati neke druge mačke i time ostaviti tragove na krovu za buduće generacije. I tako u nedogled.

 Uživajte u jabukama, mačkama i snegu dok još uvek možete.

Valedikcija

 "E, je l' ima neka nova tema za blog?"

 "Evo ti jedna tema za palamuđenje, piši o ..."

 "E, kad ćeš ponovo da napišeš nešto?"

 Čemu to?

 Rizikujem da budem proglašen licimurom ili čime već, jer bih lagao ako bih rekao da mi ne godi to što postoje ljudi koji čitaju ovo proseravanje. Međutim, ključna stvar, kad me vidiš na ulici, nema potrebe da mi kažeš kako ti se ne sviđa/sviđa ono što ja pišem. Jebem mu mater, postoje komentari ispod bloga, postoji fejsbuk.

 Znam da ovo gomilu ljudi neće sprečiti da to i dalje radi, ali meni će to ići na kurac i verovatno ću tim ljudima psovati oca/babu/mlađusestru/jetrvu. Skafander, jebi ga.

 Jedna gospodžica me je zamolila da pišem o pravljenju planova za Novu godinu. Generalno, postoje dve stvari koje o tome mogu da se kažu. Prvo, jako je glupo praviti neke planove koji uključuju više osoba, jer to uvek ispadne đoka. Drugo, zabole me isti taj đoka gde će ko da dočeka Novu godinu, pošto ja na slavu te ljude zvati neću. Patlidžan.

 Nova godina je veče kao bilo koja druga subota, samo što ljudi potroše mnogo više para za odeću i plaćaju pića skuplje nego inače. (Da, jako sam dosledan, rekao sam da me boli kurac za Novu godinu, a opet pišem o tome.) Vrhunac nemaštovitosti je kad neko plati doček i za te pare dobije par besplatnih pića i gura se u gužvi sa istim ljudima sa kojima se gura svakog vikenda u potpuno istom prostoru kao i svakog vikenda. Kao i svakog vikenda. Otvorio sam Vujakliju onako totalno nasumično i rešio da je izraz kojim želim da završim ovaj pasus komenzalizam. Ne, vrsta parazitizma kod koga životinje, živeći u zajednici sa životinjama druge vrste, uzimaju njihovu neprerađenu hranu nema nikakve veze za ovim pasusom, ali ja sam prosvetitelj, hoću da svi vi naučite nešto novo. U ovom slučaju sam i samoprosvetitelj, jer zaista nisam čuo za komenzalizam do pre 47 sekundi.

 Prošle godine, silom prilika, bio sam govno koje je sačekalo trenutak u kom se ulaz u hram zabave u mom gradu ne plaća. Samo zbog toga što je napolju bilo sedam hiljada stepeni ispod nule, ne zato da bih se "provodio". Prvo sam sramežljivo stajao u onom međuprostoru nekih par minuta, da bih, posle nekoliko hiljada otvarozatvaranja vrata od strane nekih zlih klinki u dopičnjakošorcevima, shvatio da se neću ugrejati na tom glupom mestu. Ušao sam u taj zli prostor i video sedamsto pedeset milijardi isto obučenih ljudi, koji su krajnje pijani, znojavi, raspali, raspojasani, nadrkani jer moraju da se guraju, ali u isti mah i jako lepo raspoloženi. Svejekul, svejekul. Pulverizacija. Pretvaranje u prah, ako te neko bude pitao u nekom idiotskom kvizu koji vodi neki Dekipantelić/Ivanzeljković/Ivanivanović/Olivermlakar, ili ako budeš imao to na delu prijemnog ispita koji se zove "poznavanje opšte kulture".

 Hoću da malo prostora posvetim upravo tome, "poznavanju opšte kulture". (Zahvaljujem se gospodinu sa kojim sam putovao vozom danas, što je spomenuo to.) Totalno je glupo da se aktivno spremate za takav prijemni, jer to ne može da se nabavi za tri meseca. Ne može ni za šest meseci. Ako si kretensko govedo koje je plitko kao lavor, ne postoji način da se spremiš za taj prijemni. Kenjam, postoji, možeš da učiš kao idiot. Ali to sutra neće promeniti činjenicu da ti te stvari nisi znao i da ćeš sve te stvari koje si tako sistematski učio, zaboraviti posle nekog minimalnog vremenskog perioda. Bićeš to isto kretensko govedo, samo što ćeš upisati fakultet. Jaka muda, svako može da upiše fakultet. A ti ćeš i dalje pričati kako te ne interesuje politika, kako te boli đoka za književnost, kako se ljudi oko tebe foliraju da slušaju neku drugu vrstu muzike, a svi oni u stvari znaju sve narodnjake.

 I to je isto značajna stvar, koju je teško objasniti debilskim facama. Ako znam neku pesmu, ne mora da znači da slušam to govno i da uživam u toj "muzici". To što je tebi teško da shvatiš da postoji muzika i pored one koju ti slušaš, i da bi možda bilo dobro da znaš ponešto i od tih pesama koje se ne puštaju petkom/subotom na mestu gde ti izlaziš, ne znači da sam ja isto kretensko govedo (ah, kakva predivna sintagma) kao i ti.

 Dotakao sam se različitih tema, iako sam samo želeo da objavim kako mi ide na kurac to što ljudi u rillajf razgovorima imaju potrebu da mi kažu nešto povodom mog sajber postojanja. Ide mi na penis do te mere da sam, kao, rešio da više ne pišem. S obzirom na to koliko sam ja dosledna ličnost, verovatno ću posle nekog vremena početi ponovo.

 A opet, možda i neću.

 Valedikcija. Reč iz novolatinskog koja označava oproštajni govor.

Balada o penzioneru (kopirajt baj Dušan Prelević)

 Probudilo ga je kretanje ljudi iz stana iznad. Kao i svetlo, to prokleto svetlo. Trebalo je da zatvori roletne. Pogledao je na sat i video da je devet sati. Tek devet. Ne, nije tek devet, nego čak devet. Hteo je da ustane ranije ove subote, kako bi otišao do prodavnice i možda video onu finu komšinicu iz susednog ulaza. Ona je udovica, takođe. Muž joj je bio neki prijatan tip, nasmejan, blag, pravnik, valjda. Ona šeta psa. Njena samoća nije ista kao njegova.

 Ustao je i otišao do kupatila. Davno su prošli dani kada je sa uživanjem gledao u ogledalo, sada ima osećaj da ne poznaje čoveka koji ga gleda. Tačnije, ne želi da poznaje tog čoveka. Brzo pere ruke i baca vodu na lice, što skoro da podseća na umivanje. Uzima sa fotelje stvari koje je nosio juče. Davno su prošli i oni dani kada bi mu ona birala stvari za oblačenje. Mašinu za veš ne koristi od kako nje nema. Koliko je već prošlo? Ne seća se. Ne želi da se seća.

 Bio je jedan od onih za koje dušebrižnici kažu da je "nezgodankadpopije". Priča se po gradu da je bio jako pametan, pre nego što je počeo da pije. Priča se da je mogao puno, ali nešto mu opet nije dalo. Njega je boleo kurac za sve to. Tačnije, želeo je da ga boli kurac za sve to. Pogađale su ga reči drugih ljudi, iako to nije želeo da prizna. Bio je svestan da je mogao da bude uspešan u bilo čemu čime bi rešio da se bavi, samo ako bi se potrudio. Nije bio od onih koji se trude.

 Ona je verovatno jedina vredna stvar u njegovom životu, a on je i to usrao, jer se nije trudio. Te večeri je popio puno. Ona nije volela to što pije, trudila se da to promeni. Tukao bi ju je kada bi mu prosipala rakiju, ali joj se posle izvinjavao. Bila je svesna koliko je voli i koliko je nemoćan da promeni svoj život, ali se ona trudila. Trudila se za oboje. Zvonio je. Lupao je. Probudio ju je. Ne seća se tačno šta mu je sve rekla te večeri. Tačnije, ne želi da se seća. Otišao je da spava. 

 Sutradan, ustao je oko podneva. Bilo je tiho, kao nikada do tad. Znao je da nešto nije u redu. Otišao je do njene sobe i, oklevajući, izgovorio njeno ime. Tišina. Ta jebena tišina. Otvorio je vrata i ugledao zelenog patuljka kako piša po njenom lešu. Pomislio je kako je to previše, ali se odjednom čuo zvuk. Čudan zvuk. Prodoran. Pogledao je kroz prozor i video Irfana Mensura kako predvodi armiju krušaka, koje su bile naoružane bacačima plamena.

 Do tog trenutka, patuljak je ćuteći pišao po njenom lešu. Tada je progovorio. Bilo je krajnje čudno što zeleni patuljci koji pišaju po leševima govore srpski, ali je zanemario tu činjenicu.

 "Dragi gospodine, ovo je fikcija. Koliko god podsećala na realnost, ona to svakako nije. Ona je tu da te zaintrigira, eventualno da te natera da odreaguješ na bilo koji način, ali moraš biti svestan da postoji govnar iza te prividne stvarnosti koji ju je stvorio i koji može da je usere u svakom trenutku."

 Toliko o tome. Stej tjund.

Stojim i gledam se kako postojim 2

 Četvrtak. Jutro. Dobro, možda i nije jutro. Nikad nisam načisto oko toga do koliko sati traje jutro, to jest, od koliko sati komšijama treba reći "Dobar dan!", da ne biste ispali toliki paraziti, koliki, realno, jeste. Mislim na one situacije kad onako krmeljiv izađem do kladionice/prodavnice/čajdžinice/automehaničarnice/gvožđare/gde god. Da, der iz nou sač ting es automehaničarnica, znam. Ali ja ne idem ni u čajdžinicu, šta god ona bila, kao ni u gvožđaru. Mislim da, iskreno, idem samo u kladionicu. Nepotrebna iskrenost.

 Elem, četvrtak je, jutro je. Patrijarh je umro pre nekoliko dana i eto sahrane danas. Ako niste dobili hajedanenjedan dok ste čekali u redu da celivate ruku Njegove Svetosti, danas je savršena prilika da Vam se to desi. Nameštam krevet, otvaram prozor, uključujem televizor. Na televiziji 76521332488 ljudi koji žele da odaju poslednju počast Pavlu. Mi beše živimo u zemlji gde je proglašena epidemija i javni skupovi su zabranjeni? Nema veze, sve je kul. Baš me interesuje da li je Tomica Milosavljević prisustvovao celoj priči.

 Na fakultet ne idem. Idem na voz. Pakujem kutije od podvarka i ostalih sranja, jedem nešto pred put. Da sam imao internet ranije, možda bih na vreme zapisao šta sam jeo. Sad je sve to krajnje nebitno. Put. Nije gužva u autobusu, verovatno zbog toga što živim u Pičkojevcu, odakle niko nema potrebu da siđe do grad kada je neradan dan. Ni u saobraćaju nije velika gužva, opet verovatno zato što je to put od Pičkojevca do centra, a to nije značajna ruta za sahranu i sve što se tiče toga. Stanica. Ljudi gledaju sahranu na teveu. Par popova kupuje karte za voz. Da li popovi imaju neke povlastice? Nebitno. Blagajna. Zla kurva s one strane šaltera se pravi da me ne primećuje. Prelazim na drugi šalter. O, odlično, ova me je primetila. Dajem dvaespet dinara i jedva čujno kažem "Ne treba kusur...", kako bih u svojoj glavi ispao veliko jaje. Ne, nju zabole kurac, ne bi mi ona ni dala taj dinar.

 Voz. Nikad više vagona, nikad manje putnika. Izgleda da je ceo univerzum otišao da isprati Pavla. A možda je samo četvrtak. Prazan kupe, odlično. 20 minuta gledanja u prazno. 14:04, voz polazi. Minut ranije nego što bi trebalo, a možda je, ipak, kriv moj mobilni koji je navijen po bedevedesetdva, ili možda po tevepinku, ne znam. Slušalice. Divno. Mir. Rakovica. Tri odvratne pijačne žene upadaju u kupe. Kupe se oseća na znoj, jelte. O, gle, zašto ne bismo zapalile i po cigaru, kad smo već zatvorile prozor, jer nas promaja ometa u konstantnom širenju potpazušnog smrada. Kul. Sedim i ćutim. Mnogo sam postao tolerantan od kako studiram.

 Put od Rakovice do Palanke je krajnje siromašan ikakvim događajima. Možda je tako i bolje, jer mi na um padaju samo bolesne stvari koje bi mogle da se dese sa tri oznojene žene u pedesetim godinama u zatvorenom kupeu. Ne želim to.

 Palanka. Pljas. Ručak, raspakivanje, tuširanje i gomila drugih stvari. Spavanje. Spavanje. Spavanje. La siesta, i to preduga. Veče je, puno nepotrebnog drkanja uz Titanik. Jebi ga, ja sam kurčeviti seljak koji isteruje pravdu. I verovatno su sve one stvari, koje je rekla, istina. Jebeš ga, kreten ostaje kreten.

 Tap, petak. Neću reći da je jutro, jer definitivno nije. Lepo vreme, radost, sunce i gomila lepih stvari o kojima ne mogu da pišem, jer se ne uklapa u celu koncepciju ovoga. Veče. Kako je moguće da temperatura sa prijatnih petnaestak spadne na minus sto dvadeset hiljada, čim se smrkne? Subjektivni osećaj je keva svega. Magla. Pitanje za razmišljanje: Ako ja stojim u mestu A, a ti stojiš u mestu B. Ja vidim tebe i mislim da si ti u magli. Ti vidiš mene i misliš da sam ja u magli. Svi smo mi u magli. Ili je magla u nama? Eto. Sve me navodi da se zapitam.  Skroz živim sa devojkom koja studira filozofiju. Toliko o petku.

 Subota. Opet nije jutro. Opet je lepo vreme. Opet su se izdešavale stvari koju neću da pomenem. O5 je jako glup način da se napiše opet, kenja mi se od toga. Popodne. Odlazak na slavu. Ždranje ruske salate, onedruge salate, roštilja, torte. Dunja. Najgluplje voće, koje pun smisao dobija u tečnoj formi. Opet roštilj. Dunja. Dunja. Dunja. Torta. Dunja. PauzaK. Pepsi.

 Fir end louting in Smederevska Palanka. Gomila nepotrebnih situacija. U Meš ušao nisam, nisam bio toliko pijan. Pljah. Spavanje.

 Nedelja. Jutro. Stvarno. Osam sati je. Probudio me je odvratni osećaj jutarnje toplote i znoja. Pijem cedevitu, presvlačim se i nastavljam da spavam. Opet pod jorganom. Zajeb milenijuma. Sad je već nejutro opet. Kao i prethodnih dana. Život može polako da krene. Kladionica. Sabiranje utisaka od sinoć. Imam samo 25 dinara. Podelićemo pare i uplatićemo 50. Megaoptimistični, debilski tiket sa ukupnom kvotom preko 1000. Ne, ja nisam jedan od dobitnika 55 hiljada na kladionici. Bar ne danas. Voz. Kikiriki. Ne ćutim u vozu, to je bitno. U kupeu pored, gomila nekih seljačkih faca pije rakiju i dere se neopisivo glasno. Da li sam to ja juče? Ne, ja ne pevam onajelepšaodnoći u vozu sa svojim sedmoro drugara. Sva sreća.

 Stan. Kompjuter. Internet. Raspakivanje. Kompjuter. Internet. Stan. Bilo je neverovatno zanimljivo otkucati ovo ovako.

 Poenta za sve one koji su preskočili ovaj poduži tekst je: Što duže spavaš, više ti se spava.

 Da, to može da se odnosi i na spavanje, ali ja mislim na ono drugo. Što si duže kod kuće, sve ti je veće sranje kad se vratiš ovde. Ovde nije kuća. Ovde je stan. Doduše, i u Palanci je stan, ali ovde ne nestaje struja onako često, frižider radi normalno, sve ringle na šporetu rade. Kad odeš u kladionicu, ljudi te pitaju da im pokažeš ličnu kartu. Nema ovde one gospođice iz kladionice Meridian koja zna da si punoletan. Nema Pere koji se dere (evo nepotrebne rime) u centru grada. Nema kasirki kojima napamet znaš ime i prezime.

 Dakle, nemojte da odugovlačite sa ustajanjem, spavajte kratko. Probudite se!

 Huhu, već drugi tekst završavam ovako paljevinski, još malo pa ću da napravim neki kombo.

 Aj voun't tel ju tu stej tjund dis tajm, iako ne postoji neki specijalan razlog za to.

rođendani, sloboda i plagijatorstvo

 Rođendan. Još jedan od univerzalnih pojmova. Svako od šest i kusur milijardi ljudi ima svoj rođendan. Štaviše, Vaš rođendan nije samo Vaš. Postoji samo 365 dana u godini. Dobro, 366, svejedno. Bilo bi izuzetno sebično smatrati taj dan kao samo Vašim danom, pošto postoji na milione osoba sa kojima delite taj dan. Doduše, većina nas/vas sebično misli da smo jedina planeta u univerzumu na kojoj postoji život. Svi smo mi sebična govna, pomirimo se sa tim.

 Sebična govna, koja očekuju razne poklone tog dana, zato što sebe smatramo tako posebnim na tako poseban dan. Da, svodi se na to da imamo posebne potrebe. Da li biste ikada za sebe rekli da ste osoba sa posebnim potrebama? Naravno da ne, ali se tog dana svi ponašamo tako.

 Ali to nije tema. Svi mi, kojima koeficijent inteligencije dozvoljava da se zapitamo, bar ponekad pomislimo za sebe da smo sranje.

 Stvar o kojoj sam ja hteo da pišem su sendviči, koji se sastoje od jednog parčeta hleba namazanog margarinom, parčeta neke ogavne salamčine, čiji ukus danima ne možete isprati iz svog organizma sa par kolutova krastavčića na vrhu. Pre samo desetak godina, to je bila standardna slika rođendana. Odeš kod drugara/drugarice/komšije/poznanika, slušaš Fanki Dži/Džoganija/Željka Joksimovića/štagodbiloaktuelnoetdmoument, jedeš gorepomenute sendviče i čekaš da počnu masne fote, eventualno neka naivnija igra, ako još uvek nisi shvatio da imaš pišu, u muškoj ili ženskoj verziji, kao i koja je svrha tog organa. Ključna stvar je da se na tom rođendanu uvek pije crni ili žuti sok, eventualno piješ neki gusti, ako je organizator rođendana imućniji čovek, a tebe trenutno boli grlo i ne želiš da odgaziraš gazirani sok time što ćeš sipati kašiku šećera, jer to je tako prokleto nekul.

 Posle tog ždranja, a pre masnih fota, postoji neki međuperiod u kom dečaci obično igraju fudbal/basket/kr-kr, a devojčice rade nešto što, u svakom slučaju, nije fudbal/basket/kr-kr. (Čitateljke, pomozite, prosvetlite me, šta ste radili u tim trenucima?) Tog međuperioda se, generalno, roditelji najviše plaše, jer se bar 40% povreda/prehlada desi upravo tada. Kako god.

 Iako postoji milion motiva iz detinjstva koji zaslužuju da budu pomenuti, to je nepotrebno.

 Organizovanje rođendana se pretvorilo u tako ozbiljnu stvar. Ne znam da li je to zbog majsupersvitsikstina, ali ljudi previše pizde u predrođendanskom periodu. Uzmimo u obzir onu prvospomenutu činjenicu da smo svi mi sebična govna. Znači, ne možemo da se opravdamo time što pričamo da pizdimo jer želimo da se ljudi lepo provedu. Pizdimo samo iz razloga što želimo da nam ego bude nahranjen time što će nam neko kasnije reći da nam je rođendanski parti (hahahaha) bio fenomenalan.

 Jedini meni nejasan aspekt priče je odakle potreba za zakupljivanjem nekog prostora kako bismo tamo organizovali rođendansku žurku? Da li je moguće da ljudima toliko znači tuđe mišljenje da prave proslave na kojima će se pojaviti gomila nebitnih ljudi, koji, najčešće, ne znaju ni na čiji su rođendan upali?

 Probudite se. Priznajte sebi da Vas boli kurac za sve te ljude i pomirite se sa tim da i njih zabole kurac za Vas i za Vaš rođendan. Oni su tu samo da bi se besplatno napili. Definišite sebi drage ljude i ne ustručavajte se da delite sve sa njima, i lepe i ružne stvari, ali u svakom slučaju ne preterujte ni sa vezivanjem, jer je bilo koji oblik vezivanja preduslov za razočarenje, plus ćete smoriti te jadne ljude, a verovatno će se i Vama, posle nekog vremena, smučiti ta povezanost, jer je neprirodna. Čovek je slobodno biće.

 Buđenje je uvek neprijatna stvar. Ali samo budni možete da živite svoj jebeni život, spavanje ne vodi ničemu.

 Da, namerno sam ukrao ključne rečenice od De Mela i preradio ih, zato što sam neoriginalni klošar a i zato što mi se može.

 Do sledećeg poučnog/nepoučnog/totalnonasumičnog članka, stej tjund.

Budućnost sada ili kako se ne odlučiti kuda za doček ili beli šengen

 Kuda za doček Nove godine? Novembar je, pravi mesec za takvo pitanje. Novu godinu možete dočekati sa ćaletom/kevom/babom/dedom, (precrtati one koji su umrli, ili one sa kojima jednostavno ne želite da provedete poslednje trenutke tekuće godine) možete da provedete doček sa devojkodečkom, mužoženom, u nekom diskotekoklubu sa masom poznanika, u nekoj kafančini sa previše pijanih goveda i uključenom mogućnošću reprize, naravno uz sav taj holesterol, trigliceride i ostale stvari za koje niste znali da postoje, dok Vam to nisu rekle neke trendi žene sa tevea, ili sa gomilom nepoznatih ljudi na nekom trgu... Izbor je samo Vaš. U skladu sa tim, ako ste očekivali da ću pisati o dočeku Nove godine, grdno ste se prevarili. Zabole me ud za Vaš provod te večeri. Samo, molim Vas, nemojte zaboraviti da se slikate te večeri i da napravite 18 hiljada albuma na fejsbuku posvećenih dočeku, jelte.

 Sadašnjost. Škole ne rade. Fakulteti rade. Virus hara. O, ne, umrlo je petoro ljudi u Srbiji, do sada. Hajde svi da počnemo da masovno kupujemo maske i da prestanemo da radimo svakodnevne stvari, pošto je umrlo nekoliko ljudi, koji su bili hronični bolesnici. Da se razumemo, moje najiskrenije saučešće porodicama poginulih, problem je samo u masovnoj histeriji. I hipohondriji. Virus jebeno nije opasniji od običnog, sezonskog, ako ste zdravi. Ako ste bolesni, možete da umrete i od sezonskog gripa. Hipotetički. Ja nisam stručnjak, Tomica Milosavljević jeste. Ili bar pokušava da izgleda tako.

 Digitalni anđeo je jedna precenjena gomila gluposti i svako ko slepo veruje u sve to je idiot. Eto, rekao sam očiglednu stvar, jako sam jadan, šta ću. Obraz, 1389 i slične organizacije su gluposti i svako ko mrzi bilo koga, pod izgovorom patriotizma, nije idiot, već zatucana debilčina.

 Od devetnaestog decembra, Srbi će moći da putuju u inostranstvo lakše nego ikada.

 Stej tjund.

Radost prvog snega

 Sneg, iako je 3. novembar. Apsolutno fenomenalno.

 Pođimo od pretpostavke da imam 4 godine. Divno, u Ćupriji sam i samo treba da pređem ulicu da bih otišao do nekog pederskog vrtića i igrao se sa budućim narkomanima, kriminalcima i ostalim dizelašima. Pored toga, jedva čekam sneg jer taj vrtić bude potpuno prekriven tom belom stvari, dok će se ti tadašnji klinci dvadesetak godina kasnije baviti nekom drugom belom supstancom, ali to je irelevantno. Dakle, sneg je pao, ja sam srećan, sanke, grudvanje, tobogan + sneg. Dosta.

 Par godina kasnije, ja sam u Palanci, opet pada prvi sneg te godine. Do jaja, moći ću da posle škole ostanem iza škole i u potpunosti userem svu svoju odeću na onoj divnoj nizbrdici koja se nalazi sa zadnje strane sale. Dolaziću kući mokar i imaću onaj glupi osećaj krivice dok ostavljam stvari da se suše, ali je opet taj osećaj dobra stvar.

 Prošla godina. Nije baš prvi sneg, štaviše, mislim da se ni ne sećam kada je prošle godine pao prvi sneg, pa ću iz tog razloga predmet priče onaj megasneg, koji je neprekidno padao par dana i bilo bi jako zajebano ako bih posle očišćenog prostora ispred zgrade legao da spavam, jer bi za par sati sve bilo kao da nisam ni čistio. Totalno druga predstava o snegu, više to nije ona divna stvar, već to predstavlja uzrok fizičkog rada, ali voleh to čišćenje snega, uprkos žuljevima i raznim upalama od lopatanja. Valjda sam se osećao korisnim za društvo, što je retkost. 

 E, posle ovog divnog gej uvoda, da pređem na ono što najviše volim.

 Dakle, danas je 3. novembar 2009. Jutro, tj. recimo da je jutro, pošto je, u stvari, podne. Viševekovno otvaranje očiju i nakon tog nadljudskog napora, ustajanje iz kreveta. Kako me samo jebeno mrzi da ga namestim, ali 'ajde, govedo, glumi da imaš radne navike, živiš sa ženama. Iznenada - zvuk. Šta bi to moglo da bude? U blizini zgrade nije nikakav aerodrom ili bilo šta što bi moglo da bude izvor buke. Štaviše, kad pogledam, u blizini zgrade nije ništa. Dakle, mora da je vetar. Hajde, otvorićemo prozor da vidimo šta se to dešava, a i taman da malo svetlosti uđe, treba otvoriti roletne itd.

 Zvuk otvaranja roletni.

 O, pa osim tog vetra koji nenormalno duva, tu je i sneg koji ne pada ništa manje nenormalno od svog vazdušnog kolege. Divno, svi su pukli. Ja volim sneg. Štaviše, (koliko samo volim ovu reč) pizdim zbog toga što uprkos strašnoj vejavici ništa ne ostaje na zemlji, već je ona samo mokra. Ništa, nastavljam da se raspadam, pošto do odlaska na fakultet ima par sati. Tuširam se, što je vrlo značajno, vezano za onu prethodnu poučnu pričicu o važnosti redovnog tuširanja. Odlazim do prodavnice, kupujem mleko, jogurt, kiselu vodu, dve perece i tamnoplavi monus za cimerku. Usput shvatam da je vreme odvratno, ali i dalje mi se ne menja stav o tome da je sneg divna pojava.

 Raspadanje. Ovih par sati predugo traju.

 Vreme je da pođem, tj. nije vreme još uvek, ali poći ću ranije kako bih uspeo da stignem na vreme, računam loše je vreme, prevoz će sporo ići. Stanica. Četrdesetoro ljudi koji su nabijeni u onom malom prostoru, za hajedanenjedan niko i ne mari, sneg je, jebi ga. Deset minuta prolazi, svi pizdimo. Osim tih desetak minuta koji su prošli, prošlo je i desetak automobila za koje sam ubeđen da im se točkovi nisu okretali dok su se spuštali niz onu divnu ulicu. Prelomio sam, krećem peške do sledeće stanice, nervira me gužva.

 640 koraka kasnije, sledeća stanica, nigde ničega. Jeb'te se, idemo dalje.

 14786782 koraka kasnije, ja sam kod garaže GSP-a. Ne postoji ništa što bi me zaštitilo od odvratnog belog sranja koje ne prestaje da pada, ali sam stao. Čekam da se pojavi bilo šta što bi moglo da posluži kao prevozno sredstvo za mene, a da ne moram da platim 850000 dinara nekom taksisti. U svom očaju, podižem i palac, ne znam šta htedoh time da postignem. Odjednom, oko mene je još desetak ljudi koji se takođe smrzavaju, divno. Čekamo autobus. Jeb'o mu ja mater.

 Posle nekog vremena, prestajem da osećam prste i sećam se filma "Igmanski marš". Lečiću su tu sekli prste, a eto sad čovek vodi "Javni konkurs" na Pinku. Puk'o skroz. Eno autobusa. Neki Ciganin pored mene počinje da đuska od radosti, đuskao bih i ja, ali ne znam, a i ne znam koliko bi bilo izvodljivo sa svim onim snegom koji je na meni.

 Krajnje neočekivano, u autobusu ima mesta za sedenje. Seo sam, ali nisam nešto specijalno srećan. O, gle, pa ja moram da pređem dve trećine puta koji prosečno prelazim za 25 minuta za šest minuta. Ali ništa više nije bitno, bitno je da sam ja siguran od vetra, snega i ostalih sranja. Ponoviću, danas je 3. novembar 2009, a ja sam zadovoljan time što sam se sklonio sa snega i što ću zakasniti na predavanje samo desetak minuta, a pošao sam sa namerom da stignem na fakultet bar pola sata ranije.

 Sneg je sranje. Zvanično sam se izbrisao sa liste fanova pojave zvane "Snow" na fejsbuku. GSP je sranje. Da, mada se švercujem, i mada sam u ovom gradu samo mesec dana, odlučno tvrdim da je sranje. Putari su sranje. Višnjička Banja je sranje. Svidelo mi se u početku, ali tada nije bilo ovako odvratno vreme i autobusi su redovno prolazili. Videćemo, verovatno ću pojesti govno, pa demantovati sam sebe kroz mesec dana. Iskreno se nadam tome.

 A možda za tih mesec dana ne bude ni potrebe za nerviranjem, jer ćemo svi oboleti od ovog mejnstrim virusa. Oh, kako divna godina ova dve hiljade deveta. A tek kako će divna biti sledeća, počevši od dočeka na Sajmu sa Svetlanom Ražnatović - Arkanom.

 Stej tjund, sajber ljudi.

schtrocka

 Štroka. Izuzetno lepa reč za jedan izuzetan, vanvremenski pojam. Mislim da nijedna od drugih reči poput nečistoće ili prljavštine ne može da parira pojmu koji opisuje. Štroka je jako korisna stvar, jer da nema štroke, ne bi bilo hemijske industrije. A zamislite tek kako bi izgledao televizijski program bez reklama za svakakve protivštrokne preparate: praškove za veš, deterdžente za sudove, sapune, kreme i ostale utrljavamovousebeitotalnosamčist proizvode...

 Postoji nekoliko tipova štroke. Štroka ispod noktiju, štroka koja se pojavi na odeći jer smo radili nešto što definitivno nije trebalo da radimo u toj odeći, kako bismo, jelte, izbegli uštrokavljavanje (predivna reč) ali nam je opet bilo neugodno da to radimo goli, jer, zaboga, šta bi ljudi rekli da vide golog čoveka koji namešta lanac na biciklu. A opet, kad pogledaš, možda je bolje da ta štroka bude na odeći, nego na koži. Što bi rekli babodedni organizmi: "Nemo' se zajebavaš sa tim otrovima".

 Babodedni organizmi, iako su u prošlom primeru bili ljuti protivnici štroke, imaju vrlo veliku sposobnost transformacije/metamorfoze (icmorfintajm) u štrokopodržavaoce. Realno, svi smo mi imali kontakt sa nekim babodednim stvorenjem koje neopisivo smrdi. Možda je to samo priprema za zagrobni život, šta ti ja znam. Dakle, ne dajte se zavarati kad Vam neki naizgled naivni babodedni govnar (može i da Vam bude blizak, opet je govnar) kaže kako bi trebalo da proredite tuširanje zimi kako biste ostali neprehlađeni/nemozgozapaljeni.

 Tuširajte se redovno, uživaćete u svim čarima štroke kad za to dođe vreme. Sve je to stvar psihičke zrelosti. Kad shvatite da ćete psihički pasti sa grane jer ste jebeno psihički prezreli, prestanite da se tuširate i postanite odvratni gmaz kog će svi izbegavati. Ko zna, možda u jednom trenutku svoje odvratne gmaznosti shvatite da je došlo vreme za promenu.

 Tekst inspirisan jednim od trenutno najpoznatijih Čačana (dvojice njih), koji se muzikom relativno (ne)uspešno bavio 30 godina, koji obožava da gostuje kod raznih sanjamarinkovićoleakišskih kurvi i da čita svoju umetnost. Navodnici na ovoj reči se podrazumevaju, zato ih nisam ni napisao. Hvala ti, gospodine, na tome što je tvoja kosa više godina bila sinonim za štroku, a i na tome što si pokazao kako od štrokavog gmaza preko noći može da se postane čovek. Donekle, zažmurićemo na politički deo priče.

 Da se odmah ogradim, muzika ovog čoveka je totalno nebitna u celoj priči, pošto svi mi, hteli - ne hteli, imamo neku svoju omiljenu pesmu ovog izvođača. Štroka ovde bejaše tema.

Prilagodjavanje

 Promenio se fejsbuk. O, ne, kako tragična novost, hajde da svi napišemo jedan status i da pokažemo koliko smo ogorčeni povodom toga ili, još bolje, da uđemo u neku grupu tipa "Ako se skupi 7666848 ljudi, vratiće fejsbuk na staro".

 Naravno da ga neće vratiti, boli ih đoka... Ključna reč je prilagođavanje.

 Vozovi za Beograd ne idu normalno, moraš da se prilagodiš. Ili potrošiš 7 puta više para na autobusku kartu, ili se jebeš tri i po (moj te pip'o) sata, presedaš, cimaš se da nađeš mesto, prilagođavanje.

 Uvedeš adeesel u svoj jebeni stan, ali ne kupiš kabl i svič da bi povezao dva kompjutera, tj. da bi na svom imao pristup internetu. Prilagodiš se, ili ne ideš na internet ili ne izbijaš iz sobe svoje cimerke.

 Kada sedneš za kompjuter, nemaš ideju o čemu tačno da pišeš, iako ti je prethodne nedelje u prevozu palo na pamet bar 760 ideja, ti se prilagodiš. Ili kreneš da pišeš nešto pa to vremenom preraste u nešto dobro, ili napišeš jako malo teksta koji je sranje.

 Prilagođavanje je kurac, da se mi razumemo. Odbijam da se prilagodim, pušite ga!

 Da, ovo je samo opipavanje vašeg pulsa, sada je fidbek potrebniji nego ikad.

 Dajte impuls životu, pomozite bnjorgu da ponovo uživa u čarima interneta sa svog kompjutera.

 A možda i ne.