Palamuđenje

Stojim i gledam se kako postojim

 

 Dolazim u Beograd. Menjam naglasak, upoznajem se sa komšilukom, kupujem ermaks. Maksimalno gledam da proredim dolaske kući, a kad dođem, biram kome se javljam.

 Počinjem da prodajem huliganske fore, kupujem stegnutu trenerku, koju ne nosim u Beogradu, već je čuvam za šetnju po zavičaju. Pričam "Bleja, matori, reci" i sve ostale reči koje su jebeni kliše već predugo.

 Jebi ga, mora se.

 

 

 

 Dvadeset dana nisam imao pristup internetu, i pokušavao sam da zamenim internet televizijom. Apsolutni neuspeh, doduše jako sam postao upućen u događaje na farmi i u kući velikog smrada, a gledao sam i svaku epizodu "Majsupersvitsikstina".

 Ja sam potpuno drugi čovek. Čitam, posle četiri godine. Nemam želju da upoznajem ljude sa svog fakulteta, svejedno je. Otišao sam za vikend kući i video da je grad postao još divljezapadniji nego što je bio letos, sad je trenutno u fazi gde prolaze one kotrljajuće stvari, znate onu pedersku foru koja je toliko puta prodata. Švercujem se u prevozu, baš sam mudadžija. Nisam odneo karton na polikliniku, ili gde je već trebalo, mrzelo me je. Nisam uzeo karticu za menzu, kao ni bonove. Tako sam jebeno rebelde.

 Pio sam rakiju svakog dana u stanu. Čemu to, stvarno ne znam. Sad brišem nos po ceo dan, kašljem, znojim se i pijem sinacilin + defrinol. Rakije nema, a nema ni potrebe za njom.

 Frižider je prepun raznih kurčeva. Zamrznute sarme, musake, mesa raznorazna, ajvari, kiseli krastavčići, kečapi, majonezi, paštete, mesni naresci "dobro", "dobro" krem. Bez obzira na sve to što tu postoji, nije to to.

 Na jednom kraju kauča mreže uopšte nema. Ko je jebe. Nemam broj telefona na koji bi me neko pozvao, zato što se vlasnik stana bavi nekim zajebanim radnjama, pa mu je potreban taj broj telefona, tako da su svi dolazni pozivi preusmereni na njegov glavni broj. Jebem ga u usta.

 Oprao sam sudove čak dva puta, idem svakog dana do prodavnice da kupim hleb i kiselu vodu. Držim vrata babama i dedama da uđu u prodavnicu/zgradu. Ne dajem pare prosjacima, ko ih jebe, jelte. Petkom i subotom uveče spavam, kao i ostalim danima.

 Svakog dana kad se vraćam sa fakulteta kući (da, kući, ovo je moja kuća) razmišljam koliko bi sve bilo lakše da sam ostao da 'ladim jaja u onom divljezapadnom gradu. Mogao sam da upišem menadžment. Mogao sam da ne upišem ništa i da me boli đoka. Mogao sam da konobarišem. Mogao sam da spavam po ceo dan i da tražim od keve 200 dinara za trošak. Mogao sam da stojim na prozoru i da se smejem gomili ljudi koja se gura u prepunom jebenom vozu za Beograd.

 Ali ne, ja sam taj čovek koji se gura u tom jebenom vozu. Ja sam taj čovek za kog će verovatno određeni broj ljudi reći da ga je veliki grad promenio. Ja sam taj čovek koji, posle nekog vremena, na pitanje "Gde živiš?" neće odgovarati "Trenutno živim tu i tu, inače sam odande". Ja sam čovek koji će, bar po pričama dušebrižnika, zaboraviti na svoje stare prijatelje i steći nove, urbanije, kulnije prijatelje i pričati da su oni "moja ekipa".

 A možda se sve to i ne dogodi, možda samo kenjam jer sam govnar kom je dosadno, a konačno je uspeo da se dokopa interneta.

 Stej tjund, sajber prijatelji.

 

 

 

 

 

(Ne)uspešno okupljanje školskih drugova

Prošlo je sedam dana od poslednjeg članka. Dovoljno, možda čak i previše.

 U problemu sam, ne znam šta je dovoljno inspirativno da se raskenjam o tome i da to bude dovoljno mejnstrim da bi se svidelo ljudima. Stani, tu je problem. Zašto uopšte razmišljam o ljudima koji će ovo čitati i o tome da li će im se to što pročitahu (kažem ja, imperfekat je keva svega) svideti. Jebite se, idemo opet na fazon pražnjenja, iako se već osećam prilično ispražnjeno.

 Dakle, ja sam svršeni srednjoškolac, koji se mačuje sa ovim, poslednjim, raspustom. U prošlom članku opširnije možete pročitati moje jadno kukanje povodom načina na koji ga provodim, no, dosta o tome.

 Padne meni, svršenom srednjoškolcu, na um, tamo negde krajem avgusta da bi bilo izuzetno lepo da se viđanje starih školskih drugara malo PROČESTI. (totalno je nebitno da li ovaj izraz postoji) Ali opet, da li ima smisla zvati ljude sa kojima se komunikacija tokom leta svodila na "Ćao/Egdesištaradiš?/Ohooo, zdravooo!" na nešto više od toga? A opet, setih se i činjenice da su mi prošle godine svršeni maturanti delovali jako smešno kada su dolazili u gimnazijsko dvorište ujutru, i da sam milion puta ponavljao kako je njihov život kurac, ako su došli do momenta gde ustaju rano ujutru, iako nemaju potrebu, i dolaze da sede u školi koju više ne pohađaju. Dakle, ne pozvah svoje školske drugare na neki gej rijunijon povodom prvog septembra, i nije mi nešto preterano žao.

 Međutim, danas je petnaesti septembar (dobro, sada već šesnaesti, svejedno) i uskoro ćemo svi mi napustiti naš predivni gradić. Poruka preko majspejsa (da, proverio sam majspejs posle sedam hiljada godina, baš u ovom trenutku) od druga sa kojim razgovor na ulici prosečno traje 47 sekundi, bila je savršen povod da se napravi neki ivent. Iako je prvobitna ideja bila da se skupi šestoro-sedmoro ljudi, koji su do sada bili standardni na dešavanjima slične prirode, u nedostatku volje i kredita za pojedinačno zvanje ljudi, odlučih se na krajnje kosovojesrcesrbijeasrbijasrcerusije (da, radikalan) korak, tj. da pozovem sve svoje odeljenjskofejsbuk prijatelje na to okupljanje. Krajnje optimistično.

 Ukoliko do sad niste prestali da čitate ovo, ja Vam se stvarno divim, jer ne znam zbog čega bi ikoga interesovala cela ova priča, ali 'ajde sad, kad već usrah od početka, da završim u istom stilu. 

 U mom odeljenju je bilo trideset i dvoje ljudi, od kojih osamnaest ima nalog na fejsbuku, što smatrah dovoljno velikim brojem učesnika, iako sam bio siguran da se neće svi pojaviti. Ne znam u kom trenutku je cela stvar od krajnje divne stvari prerasla u sranje, ali je to svakako postala. Otprilike da je ključna rečenica za taj preokret bila: "Ko pomisli da je nepoželjan, verovatno i jeste nepoželjan, pa neka se, u skladu sa tim i ne pojavi, jebe mi se..." Iskreno, jebi ga. E sad, problem je što su se tu prepoznali neki ljudi, na koje ja nikako nisam mislio. Totalno nebitno, kao što rekoh, jebe mi se.

 Došlo je desetoro ljudi, i stvarno je bilo lepo. Nadam se da će neko od ljudi koji su bili pozvani, a nisu se pojavili, pročitati ovo. Poenta nije bila u tome da treba da glumimo neko superdivno drugarstvo, nego samo da se pojavimo opet onako, svi zajedno, sa svim našim nesuglasicama. Jebeš ga, mogli ste bar na pet minuta da navratite, ali ste ovako samo ispali izuzetno veliki seljaci u mojim očima. Doduše, ne znam da li je ikome od vas, rebelde ljudi, stalo do mog mišljenja. 

 Nebitno, proći će vreme, a "putevi su predugi, seku se i srešćemo se".

 Ceo ovaj tekst se prilično razlikuje od prethodnih, nema neke nepotrebne mržnje i ogorčenosti, ili je bar ja ne vidim u tolikoj meri, a to je samo zbog toga što je cela poenta priče bila da mi jako fali sve to.

 Svi vi, koliko god bili dvolični, kurve, narkomani, slepci, tračare, snobovi, najgori ološi i šta sve ne, mi izuzetno nedostajete. 

 Možda sam se ja samo raspekmezio zbog toga što sam svestan da sam izgubio kontakt sa 70% ljudi iz odeljenja, možda sam se raspekmezio što sa nekima od njih, sa kojima sam imao super komunikaciju, danas osećam da nemam apsolutno nijednu zajedničku temu. Možda sam samo izgubio ideju šta više da pljujem, pa sam krenuo nekom potpuno drugom stranom.

 Sada je sreda. Za dve nedelje, u četvrtak, kreće novo poglavlje u mom životu. Voleo bih da neki od glavnih likova u prethodnom poglavlju ostanu deo mog života i u ovom, predstojećem poglavlju.

 Sledeći članak nikako neće biti ovakav, a ti, u svakom slučaju, stej tjund.

 Inače, kad sam već pisao o onome o čemu razmišljam, samo da dodam da mi je pun kurac ljudi koji slušaju Madonu, (Pitanje za razmišljanje: Koliko poznajete strejt muškaraca koji vole Madonu?) da mi je pun kurac Alena Mukovića i novog hita "Priđi mi, priđi, nisi više klinka" sa nekim megaizmenjenim glasom i da mi je pun kurac ljudi koji nemaju pojma šta je Nju Order, ali zato đuskaju uz neku novu haus verziju blumandeja.

 

*Primedba: Ako smatrate za shodno da mi kenjate o stilu, apsolutno nema potrebe za tim, svestan sam da grešim i jebe mi se za to. Ovom prilikom bih se zahvalio na svim komentarima do sada upućenim, jako mi znači to što imam neki fidbek (ko pronađe srpsku reč da zameni fidbek, svaka mu čast), čisto da znam da ne pišem u prazno. Da, skroz mi se sviđa ovaj novi font, mislim da ću na njemu i ostati.

 

Overavanje mature, ni nalik američkotinejdžerskokomedijskom načinu

 Kao što ste mogli da primetite u prethodnom članku, napisah (aorist/imperfekat, šta god da je ovo, mejks mi sou kul) da je raspust od maja do oktobra veliko sranje. Ali, da bih pojasnio zašto je to tako, moramo se vratiti par meseci unazad.

 

 

 

 Ovoliki razmak izmedju pasusa je zbog putovanja kroz vreme, inače ne bih. Dakle, sada je april. Proleće je u jeku i dešavaju se sve one gej prolećne stvari, znate već, lišće, cveće, ptice, bube i slično. E sad, pošto ovo nije treći/četvrti/kojiveć razred i ne pišem o lepoti proleća i ostalim pederlucima, neću se zadržati na opisu prirode. (Mada bi moglo da se kaže da sam se već previše zadržao, nebitno.) April je mesec kada je pretprijemna euforija na vrhuncu. Dobro, možda je vrhunac ipak u maju ili junu, jebeš ga, ja pišem ovako. U aprilu se svaki razgovor, u kom učestvuje budući brucoš, odnosno konobar/fizikalac/radnik u supermarketu, (zavisno od uspeha na prijemnom) sreće sa svojim omiljenim pitanjem, češće nego što se to dešavalo pre aprila, jelte.

 A: "Šta ćeš da upišeš?"

 B: "Pa bre, nisam još siguran..." (Vi koji ste bili sigurni šta ćete da upišete, pišite sami svoju verziju priče, ko vas jebe ;) )

 A: "E pa, nemaš još puno vremena, ja mislim da je najbolje da upišeš medicinu/prava/ekonomiju/arhitekturu, to je sad traženo..."

 B: "Da... Razmisliću o tome..." Sigurno.

 Mislim da je suvišno da kažem da je osoba A najčešće frizerka/moler/fizikalac/taksista/magacioner/konobar/bilo-šta-gde-fakultet-nije-potreban. Svi sve jebeno znaju bolje od tebe. Ali, to uopšte nije tema o kojoj sam hteo da pišem.

 Dakle, između dva pitanja "ŠĆDU", planirah kako da provedem ovaj poslednji raspust. Uštedeh neke pare, tako da sam mogao da razmišljam o raznim opcijama. More, planina, one ture gde za 10 dana vidiš pun k.... stvari. (O ne, zamalo da se prevarim, nije "k....", nego "kurac") Najrealnija opcija je bila ona gde neko od mojih dobija kola i dozvolu, pa da se raspadamo po svakakvim svirkama/čemu god po vukojebinama i nevukojebinama širom Srbije. Da, sve je to delovalo jako realno u aprilu...

 Nisam samo siguran u kom trenutku je, tačno, ovo leto od fantastičnog, non-stop provoda, sa puno putovanja preraslo u najobičnije leto, koje najviše podseća na prošlo, izuzev činjenice da je trajalo duže, tj. još uvek traje i da se razlikuje od prošlog, pošto je prošlo bilo nekako bolje. Sad kad pogledam, prošla rečenica je puna reči "prošlo" i možda bi bilo stilski lepše da sam bar jednom napisao "prethodno", ali ostaviću je ovako, koliko god konfuzno izgledala. Poenta, ovo leto je sranje, kao što napisah odavno. Na Zlatiboru smo bili kraće nego prošle godine (o boravku na Zlatiboru sve najbolje, u svakom slučaju jedna od par svetlih tačaka ovog leta), nisam išao kod rodbine, što automatski znači par hiljada dinara manje u džepu, a da ne pominjem to što htedoh da vidim pojedine svoje rođake...

 Osim boravka na Zlatiboru, još jedan divan momenat ovog leta je odlazak u V. Planu, trosatno traženje hipodroma koji je, naravno, na potpuno drugom kraju grada od onog gde smo mi bili i koji je, te večeri bio velika gomila blata sa puno pijanih, bradatih bajkera (da li je ovo pleonazam?), a posle svega toga povratak kući peške; petnaest kilometara raspadanja uz nestanke struje na svakih 20 minuta, da bih konačno stigao kući par sati kasnije, bogatiji za registarsku tablicu LE 694-35, koja će, nadam se, ostati u mom trajnom vlasništvu.

 Treća i zasad poslednja stvar po kojoj ću pamtiti ovo mrtvo leto je odlazak na bir fest, dolazak tamo 4 sata pre početka svega, masa (da, masa, debilski izraz) idiotskih stvari koje radismo i spavanje u stanu ujaka od jednog gospodina kog, u skladu sa onim što rekoh, neću imenovati, ali mu beskrajno hvala što nismo morali da spavamo negde, gde bismo se probudili silovani/mrtvi/bez nekih vitalnih organa...

 Još uvek ima vremena da se nešto divno dogodi, još desetak dana za nešto što neće biti sedenje ispred jedne osnovne škole, ali ne verujem da će do tog nečeg stvarno doći. Jebi ga, ostaje mi da slušam kul ljude kako pričaju o svojim ovogodišnjim letovanjima i da blenem u slike sa istih i da glumim kako im zavidim. Meni se, u stvari, jebe za sva vaša letovanja u smrdljivim Turskama/Bugarskama, po raznim Pefkodjokama i ostalim rajevima na zemlji, ili za divne provode na crnogorskom primorju, gde ste ostavili milijarde evra i pili štrokavu vodu. U stvari, ja uživam u svojoj zatucanosti i tome što sam, vremenom, toliko navikao na svakodnevicu, da mogu da napišem 2 pasusa o jednodnevnim begovima od iste, i da budem jako zadovoljan što sam i toliko uspeo. Da, mene srećnim čine male stvari, iako ne znam ko je toliki mudadžija da odredi šta je mala, a šta jebeno velika stvar.

 Da, znam da sam rekao da ću nastaviti da pljujem po stvarima sa fejsbuka, ali mi se jebe za to što sam rekao, planovi ubijaju draž svega. Obrisao sam FM 2005, kenja mi se od činjenice da je Ronaldinjo još uvek super igrač, da se ne bavi žurkama, drogom, kurvama i čime sve ne. Možda ću početi da radim nešto korisno, sem ovog palamudjenja, a možda i neću.

 Možda odem u Pefkohori da 'ladim jaja i da obradujem svoje fejsbuk prijatelje albumom sa hiljadu slika, na koje će masturbirati, a opet, možda i ne.

 

 

 Stej tjund, u svakom slučaju.