uvodno poglavlje
Priča se da čoveku, pre nego što umre, prođe ceo život pred očima. Ne znam da li je to tačno, ali ću uskoro saznati. Doduše, nije mi jasno kako je tu priču čulo toliko ljudi. Da li je ovaj svet, lažan kakav jeste, pun i lažnih samoubica – patetičnih slabića željnih pažnje, koji u poslednjem trenutku odluče da se ne ubiju? Znate, kao, rešio sam da se ubijem zato što je moja devojka rekla da više ne želi da bude sa ovakvim jadnikom, pa ću je pozvati i reći joj šta nameravam da uradim, pa će me onda ona spasti u poslednjem trenutku, sažaliće se na mene i jebaćemo se te večeri. «Uuuuf, kako je bilo dooobro. Jesi i ti svršila? Znaš, zanimljivo je kako mi je u onom trenutku dok mi je žilet bio u ruci ceo život prošao pred očima. Detinjstvo, prva vožnja bicikla, polazak u školu... A najduže si mi u mislima bila ti. Shvatio sam da moj život nema smisla bez tebe i da, ako ne mogu da budem sa tobom, nema svrhe ni da nastavim da živim. A onda si se pojavila ti i znao sam da je to znak od Boga, da moram da nastavim da živim i da se borim za tvoju ljubav...» Bla bla bla, ona pada na tu ljigavštinu, odlučuje da prestane da pije pilulu za kontracepciju, počinje da razmišlja da li je boja kajsije bolja za dečju sobu od svetlozelene i da razmišlja da li je bolje da se ćerkica zove Ivona ili Maša, dok on razmišlja o tome kako je možda bolje da ga sledeći put izdrka pre seksa da bi duže izdržao. O njegovom bednom pokušaju samoubistva ni reči. Da li je to sreća? Ne znam, ja upravo ležim na pruzi i čekam da naiđe voz, šta ja znam o sreći? Mislim da, u stvari, nema toliko samoubica u pokušaju koji su doživeli da im život prođe pred očima, već da je prava istina da je ovaj svet pun ljudi koji celoga života izgovaraju ustaljene fraze, i da je mnogo lakše reći: «Jebote, sinoć zamalo da se sudarimo sa nekim likom, ceo život mi je prošao pred očima!» nego «Ja sam neodgovorno govedo koje nije dobijalo dovoljno pažnje od roditelja, pa to nadoknađujem time što vozim brzo i svojom prividnom hladnokrvnošću pokušavam da impresioniram svoju devojku i njene dve drugarice, koje su se odsekle od straha i vrište na mene da usporim.» Bilo kako bilo, ne očekuj da ćeš od mene čuti šta je prava istina, tj. da li zaista čoveku prođe čitav život pred očima u deliću sekunde. Ako se uplašim i ustanem, ne verujem da ću puno pričati o tome šta se zapravo desilo i šta sam želeo da uradim. Ionako niko ne zna da sam ovde i šta nameravam. A ako ne ustanem, voz će preći preko mene i neće biti nikoga da ispriča kako je izgledao sam trenutak neposredno pred smrt. Uostalom, ako te toliko interesuje, pokušaj sam.
Jednog zimskog popodneva sam se vraćao iz Beograda vozom i u kupeu sa mnom je bio jedan gospodin srednjih godina, koji je izgledao prilično normalno, čak toliko normalno da svojom normalnošću odudara od prosečnog putnika koji se opredeljuje da putuje srpskim železnicama. Dok smo bili u tunelu, voz kao da je malo poskočio, što je mog bezimenog saputnika podsetilo na nešto.
«Ne znam da li znaš kakav je osećaj kad voz pređe preko čoveka?», pitao je kao da pričamo o vremenu.
«Pa, nikad nisam bio u prilici da doživim tako nešto...», odgovorio sam nespretno, misleći da bi bilo suvišno da dodam «A vi?».
«Nisi doživeo još uvek, ali dešava se, i to često. Isto sam ovako sedeo, kad smo osetili kako mašinovođa koči i osetili smo isto ovako, kao da je voz poskočio. Sve vreme se čulo škripanje kočnica i, nakon nekih desetak sekundi smo stali. Možda je bilo i duže, ne sećam se, nebitno. Svi smo se gledali uplašeno i onda smo čuli ženski vrisak. Izašao sam iz voza i video da je napolju već gomila ljudi. Svi su bili u šoku. Otišao sam do mašinovođe, koji je zapalio cigaru i gledao u lokomotivu, ali kao da je gledao kroz nju. Znaš li ti da kad voz pređe preko čoveka, iseče ga na tri dela, a ono što ostane se spakuje između dve šine. A šine su masne i krvave tridesetak metara, od mesta gde je mašinovođa počeo da koči, pa do tamo gde se zaustavio. Prišao sam mašinovođi i pitao ga da li je dobro, a on je rekao da jeste i rekao da mu se to već desilo tri puta i kako mu je ovo četvrti slučaj gaženja i kako se već nekako i navikao na sve ovo. Jedino mi je rekao da mu je jednom bilo baš teško, kad je video ženu sa detetom koja stoji ispred voza, a dete pokušava da se otrgne i da pobegne. Zajebana stvar.»
Nisam znao kako da odgovorim na ovo, pa sam samo vrteo glavom i složio se sa njim da je to, kako je on rekao, «zajebana stvar», nakon čega nisam više želeo da nastavim razgovor sa gospodinom Normalnim.
Koji ću ja slučaj gaženja biti nekom mašinovođi? Ne znam da li sam u situaciji u kojoj bih mogao da od Boga tražim bilo šta, ali, iskreno, i da sam u mogućnosti nešto da tražim, ne znam šta bi bilo prihvatljivije - da li da me pregazi neki mladi mašinovođa, koji se tek zaposlio i da mu budem trauma za čitav život, pa možda i odluči da promeni zanimanje i da se ne pretvori u gospodina Većsamsenavikaoovomiječetvrtogaženje, ili da na mene naleti baš neki takav, iskusan mašinovođa, koji će u trenutku kad me ugleda na pruzi već prebirati po džepovima i tražiti blokče u koje upisuje recke i posegnuti za cigaretom.
Zajebana stvar, što bi rekao gospodin Normalni.
Ako si se zapitao šta je mene navelo na ovakav korak, a verujem da te kopka, saznaćeš uskoro. Dakle, da počnemo...
