Psovke na televiziji
Iako smo već polako prešli iz ere televizije u eru interneta, i dalje možemo reći da živimo u dobu u kom televizija i jezik koji se na njoj koristi u velikoj meri utiču na jezik kojim govorimo. Primetio sam da termin „uticaj televizije“ gotovo u svim kontekstima ima negativnu konotaciju, a jedna od meni najzanimljivijih tema je upotreba psovki na televiziji. Listajući nedeljni TV program pre par nedelja, pažnju mi je privukla činjenica da će RTS pustiti snimak koncerta jednog od, sudeći po tome što je njihovu muziku gotovo nemoguće čuti na televiziji, najkontraverznijih muzičkih sastava na našim prostorima - „Beogradskog sindikata“, pa sam se zainteresovao hoće li neki delovi tekstova biti cenzurisani ili će koncert biti prikazan u celini.
Poznati američki glumac i komičar Džordž Karlin je još davne 1972. u svom monologu Seven Words You Can Never Say on Television ironično govorio o cenzuri prisutnoj na tlu Sjedinjenih Država, ukazavši na licemernost zakona kojim se predviđaju visoke novčane kazne za upotrebu tih reči na televiziji, a ne preduzima se ništa ako se samo aludira na neku od dotičnih reči.
Jedna od osnovnih ideja zagovornika cenzure na televiziji je da deca u najranijem periodu upijaju poput sunđera sve što čuju, pa treba izbegavati psovanje na televiziji, kako deca slučajno ne bi čula neku psovku, koju bi kasnije danima ponavljali. U našem društvu je, međutim, kultura psovanja prilično zastupljena od najranijeg detinjstva, pa je tako čest slučaj da sami roditelji uče decu psovkama i teraju ih da te psovke ponavljaju u nekom većem društvu, npr. na porodičnim okupljanjima, na šta se gleda blagonaklono i sa odobravanjem. Moje lično mišljenje je da su psovke jednog jezika vrlo značajne i da su ogledalo njegovog bogatstva, ali se slažem da treba da postoje neka ograničenja u vezi sa njihovom upotrebom na televiziji. U teoriji, televizijske stanice su obavezne da se staraju o „gramatičkoj ispravnosti i čistoti jezika“ u emitovanim programima i zabranjeno je koristiti „psovke, pogrdne izraze i druge vrste vulgarnosti i žargonski govor“ u programu, izuzev u odgovarajućem edukativnom ili umetničkom kontekstu. Međutim, kao što je slučaj i sa štampanim medijima, realnost u Srbiji je da vlasnici televizijskih stanica ne biraju sredstva kako bi povećali gledanost, pa se povlađuje ukusu prosečnog TV gledaoca, onog istog koji uči svoje dete psovkama kako bi se zabavio, tako da je teže naići na emisiju u kojoj nema psovki, nego na onu u kojoj ih ima, a to se opravdava navodno umetničkim kontekstom.
Ovo je česta tema emisija debatnog tipa, pa se u jednoj takvoj emisiji diskutovalo o pesmi sa poslednjeg albuma već spomenutog „Beogradskog sindikata“ kod koje je, sem naziva „Za*ebi“, sporno i to što je ideja da se u spotu pojavljuje veliki broj dece koja „repuju“ tekst pesme, kojim se, na jeziku mlađih generacija, autori pesme obraćaju upravo mlađim generacijama sa porukom da treba da se klone loših uticaja i da rade na svom obrazovanju. Spot nikada nije pušten ni na jednoj televiziji, sa obrazloženjem da je „previše slobodan“, dok se, sa druge strane, ne dovodi u pitanje umetnička sloboda humorističkih emisija baziranih na nacionalističkim stereotipovima.
Smatram da je, zbog uloge koju televizija ima u srpskom društvu, kao i zbog značajne uloge psovki u svakodnevnom govoru, ova tema vrlo inspirativna i da je ovo dobar uvod za dalju diskusiju.
