Nedelja, Novembar 22, 2009
Stojim i gledam se kako postojim 2
Četvrtak. Jutro. Dobro, možda i nije jutro. Nikad nisam načisto oko toga do koliko sati traje jutro, to jest, od koliko sati komšijama treba reći "Dobar dan!", da ne biste ispali toliki paraziti, koliki, realno, jeste. Mislim na one situacije kad onako krmeljiv izađem do kladionice/prodavnice/čajdžinice/automehaničarnice/gvožđare/gde god. Da, der iz nou sač ting es automehaničarnica, znam. Ali ja ne idem ni u čajdžinicu, šta god ona bila, kao ni u gvožđaru. Mislim da, iskreno, idem samo u kladionicu. Nepotrebna iskrenost.
Elem, četvrtak je, jutro je. Patrijarh je umro pre nekoliko dana i eto sahrane danas. Ako niste dobili hajedanenjedan dok ste čekali u redu da celivate ruku Njegove Svetosti, danas je savršena prilika da Vam se to desi. Nameštam krevet, otvaram prozor, uključujem televizor. Na televiziji 76521332488 ljudi koji žele da odaju poslednju počast Pavlu. Mi beše živimo u zemlji gde je proglašena epidemija i javni skupovi su zabranjeni? Nema veze, sve je kul. Baš me interesuje da li je Tomica Milosavljević prisustvovao celoj priči.
Na fakultet ne idem. Idem na voz. Pakujem kutije od podvarka i ostalih sranja, jedem nešto pred put. Da sam imao internet ranije, možda bih na vreme zapisao šta sam jeo. Sad je sve to krajnje nebitno. Put. Nije gužva u autobusu, verovatno zbog toga što živim u Pičkojevcu, odakle niko nema potrebu da siđe do grad kada je neradan dan. Ni u saobraćaju nije velika gužva, opet verovatno zato što je to put od Pičkojevca do centra, a to nije značajna ruta za sahranu i sve što se tiče toga. Stanica. Ljudi gledaju sahranu na teveu. Par popova kupuje karte za voz. Da li popovi imaju neke povlastice? Nebitno. Blagajna. Zla kurva s one strane šaltera se pravi da me ne primećuje. Prelazim na drugi šalter. O, odlično, ova me je primetila. Dajem dvaespet dinara i jedva čujno kažem "Ne treba kusur...", kako bih u svojoj glavi ispao veliko jaje. Ne, nju zabole kurac, ne bi mi ona ni dala taj dinar.
Voz. Nikad više vagona, nikad manje putnika. Izgleda da je ceo univerzum otišao da isprati Pavla. A možda je samo četvrtak. Prazan kupe, odlično. 20 minuta gledanja u prazno. 14:04, voz polazi. Minut ranije nego što bi trebalo, a možda je, ipak, kriv moj mobilni koji je navijen po bedevedesetdva, ili možda po tevepinku, ne znam. Slušalice. Divno. Mir. Rakovica. Tri odvratne pijačne žene upadaju u kupe. Kupe se oseća na znoj, jelte. O, gle, zašto ne bismo zapalile i po cigaru, kad smo već zatvorile prozor, jer nas promaja ometa u konstantnom širenju potpazušnog smrada. Kul. Sedim i ćutim. Mnogo sam postao tolerantan od kako studiram.
Put od Rakovice do Palanke je krajnje siromašan ikakvim događajima. Možda je tako i bolje, jer mi na um padaju samo bolesne stvari koje bi mogle da se dese sa tri oznojene žene u pedesetim godinama u zatvorenom kupeu. Ne želim to.
Palanka. Pljas. Ručak, raspakivanje, tuširanje i gomila drugih stvari. Spavanje. Spavanje. Spavanje. La siesta, i to preduga. Veče je, puno nepotrebnog drkanja uz Titanik. Jebi ga, ja sam kurčeviti seljak koji isteruje pravdu. I verovatno su sve one stvari, koje je rekla, istina. Jebeš ga, kreten ostaje kreten.
Tap, petak. Neću reći da je jutro, jer definitivno nije. Lepo vreme, radost, sunce i gomila lepih stvari o kojima ne mogu da pišem, jer se ne uklapa u celu koncepciju ovoga. Veče. Kako je moguće da temperatura sa prijatnih petnaestak spadne na minus sto dvadeset hiljada, čim se smrkne? Subjektivni osećaj je keva svega. Magla. Pitanje za razmišljanje: Ako ja stojim u mestu A, a ti stojiš u mestu B. Ja vidim tebe i mislim da si ti u magli. Ti vidiš mene i misliš da sam ja u magli. Svi smo mi u magli. Ili je magla u nama? Eto. Sve me navodi da se zapitam. Skroz živim sa devojkom koja studira filozofiju. Toliko o petku.
Subota. Opet nije jutro. Opet je lepo vreme. Opet su se izdešavale stvari koju neću da pomenem. O5 je jako glup način da se napiše opet, kenja mi se od toga. Popodne. Odlazak na slavu. Ždranje ruske salate, onedruge salate, roštilja, torte. Dunja. Najgluplje voće, koje pun smisao dobija u tečnoj formi. Opet roštilj. Dunja. Dunja. Dunja. Torta. Dunja. PauzaK. Pepsi.
Fir end louting in Smederevska Palanka. Gomila nepotrebnih situacija. U Meš ušao nisam, nisam bio toliko pijan. Pljah. Spavanje.
Nedelja. Jutro. Stvarno. Osam sati je. Probudio me je odvratni osećaj jutarnje toplote i znoja. Pijem cedevitu, presvlačim se i nastavljam da spavam. Opet pod jorganom. Zajeb milenijuma. Sad je već nejutro opet. Kao i prethodnih dana. Život može polako da krene. Kladionica. Sabiranje utisaka od sinoć. Imam samo 25 dinara. Podelićemo pare i uplatićemo 50. Megaoptimistični, debilski tiket sa ukupnom kvotom preko 1000. Ne, ja nisam jedan od dobitnika 55 hiljada na kladionici. Bar ne danas. Voz. Kikiriki. Ne ćutim u vozu, to je bitno. U kupeu pored, gomila nekih seljačkih faca pije rakiju i dere se neopisivo glasno. Da li sam to ja juče? Ne, ja ne pevam onajelepšaodnoći u vozu sa svojim sedmoro drugara. Sva sreća.
Stan. Kompjuter. Internet. Raspakivanje. Kompjuter. Internet. Stan. Bilo je neverovatno zanimljivo otkucati ovo ovako.
Poenta za sve one koji su preskočili ovaj poduži tekst je: Što duže spavaš, više ti se spava.
Da, to može da se odnosi i na spavanje, ali ja mislim na ono drugo. Što si duže kod kuće, sve ti je veće sranje kad se vratiš ovde. Ovde nije kuća. Ovde je stan. Doduše, i u Palanci je stan, ali ovde ne nestaje struja onako često, frižider radi normalno, sve ringle na šporetu rade. Kad odeš u kladionicu, ljudi te pitaju da im pokažeš ličnu kartu. Nema ovde one gospođice iz kladionice Meridian koja zna da si punoletan. Nema Pere koji se dere (evo nepotrebne rime) u centru grada. Nema kasirki kojima napamet znaš ime i prezime.
Dakle, nemojte da odugovlačite sa ustajanjem, spavajte kratko. Probudite se!
Huhu, već drugi tekst završavam ovako paljevinski, još malo pa ću da napravim neki kombo.
Aj voun't tel ju tu stej tjund dis tajm, iako ne postoji neki specijalan razlog za to.
samo da znas da sam prisutna iako ne znam sta bih pametno rekla, da da ti vec nisi...
i ne preskacem niti jednu rec...
