Radost prvog snega
Sneg, iako je 3. novembar. Apsolutno fenomenalno.
Pođimo od pretpostavke da imam 4 godine. Divno, u Ćupriji sam i samo treba da pređem ulicu da bih otišao do nekog pederskog vrtića i igrao se sa budućim narkomanima, kriminalcima i ostalim dizelašima. Pored toga, jedva čekam sneg jer taj vrtić bude potpuno prekriven tom belom stvari, dok će se ti tadašnji klinci dvadesetak godina kasnije baviti nekom drugom belom supstancom, ali to je irelevantno. Dakle, sneg je pao, ja sam srećan, sanke, grudvanje, tobogan + sneg. Dosta.
Par godina kasnije, ja sam u Palanci, opet pada prvi sneg te godine. Do jaja, moći ću da posle škole ostanem iza škole i u potpunosti userem svu svoju odeću na onoj divnoj nizbrdici koja se nalazi sa zadnje strane sale. Dolaziću kući mokar i imaću onaj glupi osećaj krivice dok ostavljam stvari da se suše, ali je opet taj osećaj dobra stvar.
Prošla godina. Nije baš prvi sneg, štaviše, mislim da se ni ne sećam kada je prošle godine pao prvi sneg, pa ću iz tog razloga predmet priče onaj megasneg, koji je neprekidno padao par dana i bilo bi jako zajebano ako bih posle očišćenog prostora ispred zgrade legao da spavam, jer bi za par sati sve bilo kao da nisam ni čistio. Totalno druga predstava o snegu, više to nije ona divna stvar, već to predstavlja uzrok fizičkog rada, ali voleh to čišćenje snega, uprkos žuljevima i raznim upalama od lopatanja. Valjda sam se osećao korisnim za društvo, što je retkost.
E, posle ovog divnog gej uvoda, da pređem na ono što najviše volim.
Dakle, danas je 3. novembar 2009. Jutro, tj. recimo da je jutro, pošto je, u stvari, podne. Viševekovno otvaranje očiju i nakon tog nadljudskog napora, ustajanje iz kreveta. Kako me samo jebeno mrzi da ga namestim, ali 'ajde, govedo, glumi da imaš radne navike, živiš sa ženama. Iznenada - zvuk. Šta bi to moglo da bude? U blizini zgrade nije nikakav aerodrom ili bilo šta što bi moglo da bude izvor buke. Štaviše, kad pogledam, u blizini zgrade nije ništa. Dakle, mora da je vetar. Hajde, otvorićemo prozor da vidimo šta se to dešava, a i taman da malo svetlosti uđe, treba otvoriti roletne itd.
Zvuk otvaranja roletni.
O, pa osim tog vetra koji nenormalno duva, tu je i sneg koji ne pada ništa manje nenormalno od svog vazdušnog kolege. Divno, svi su pukli. Ja volim sneg. Štaviše, (koliko samo volim ovu reč) pizdim zbog toga što uprkos strašnoj vejavici ništa ne ostaje na zemlji, već je ona samo mokra. Ništa, nastavljam da se raspadam, pošto do odlaska na fakultet ima par sati. Tuširam se, što je vrlo značajno, vezano za onu prethodnu poučnu pričicu o važnosti redovnog tuširanja. Odlazim do prodavnice, kupujem mleko, jogurt, kiselu vodu, dve perece i tamnoplavi monus za cimerku. Usput shvatam da je vreme odvratno, ali i dalje mi se ne menja stav o tome da je sneg divna pojava.
Raspadanje. Ovih par sati predugo traju.
Vreme je da pođem, tj. nije vreme još uvek, ali poći ću ranije kako bih uspeo da stignem na vreme, računam loše je vreme, prevoz će sporo ići. Stanica. Četrdesetoro ljudi koji su nabijeni u onom malom prostoru, za hajedanenjedan niko i ne mari, sneg je, jebi ga. Deset minuta prolazi, svi pizdimo. Osim tih desetak minuta koji su prošli, prošlo je i desetak automobila za koje sam ubeđen da im se točkovi nisu okretali dok su se spuštali niz onu divnu ulicu. Prelomio sam, krećem peške do sledeće stanice, nervira me gužva.
640 koraka kasnije, sledeća stanica, nigde ničega. Jeb'te se, idemo dalje.
14786782 koraka kasnije, ja sam kod garaže GSP-a. Ne postoji ništa što bi me zaštitilo od odvratnog belog sranja koje ne prestaje da pada, ali sam stao. Čekam da se pojavi bilo šta što bi moglo da posluži kao prevozno sredstvo za mene, a da ne moram da platim 850000 dinara nekom taksisti. U svom očaju, podižem i palac, ne znam šta htedoh time da postignem. Odjednom, oko mene je još desetak ljudi koji se takođe smrzavaju, divno. Čekamo autobus. Jeb'o mu ja mater.
Posle nekog vremena, prestajem da osećam prste i sećam se filma "Igmanski marš". Lečiću su tu sekli prste, a eto sad čovek vodi "Javni konkurs" na Pinku. Puk'o skroz. Eno autobusa. Neki Ciganin pored mene počinje da đuska od radosti, đuskao bih i ja, ali ne znam, a i ne znam koliko bi bilo izvodljivo sa svim onim snegom koji je na meni.
Krajnje neočekivano, u autobusu ima mesta za sedenje. Seo sam, ali nisam nešto specijalno srećan. O, gle, pa ja moram da pređem dve trećine puta koji prosečno prelazim za 25 minuta za šest minuta. Ali ništa više nije bitno, bitno je da sam ja siguran od vetra, snega i ostalih sranja. Ponoviću, danas je 3. novembar 2009, a ja sam zadovoljan time što sam se sklonio sa snega i što ću zakasniti na predavanje samo desetak minuta, a pošao sam sa namerom da stignem na fakultet bar pola sata ranije.
Sneg je sranje. Zvanično sam se izbrisao sa liste fanova pojave zvane "Snow" na fejsbuku. GSP je sranje. Da, mada se švercujem, i mada sam u ovom gradu samo mesec dana, odlučno tvrdim da je sranje. Putari su sranje. Višnjička Banja je sranje. Svidelo mi se u početku, ali tada nije bilo ovako odvratno vreme i autobusi su redovno prolazili. Videćemo, verovatno ću pojesti govno, pa demantovati sam sebe kroz mesec dana. Iskreno se nadam tome.
A možda za tih mesec dana ne bude ni potrebe za nerviranjem, jer ćemo svi oboleti od ovog mejnstrim virusa. Oh, kako divna godina ova dve hiljade deveta. A tek kako će divna biti sledeća, počevši od dočeka na Sajmu sa Svetlanom Ražnatović - Arkanom.
Stej tjund, sajber ljudi.
