Nedelja, Novembar 29, 2009
Balada o penzioneru (kopirajt baj Dušan Prelević)
Probudilo ga je kretanje ljudi iz stana iznad. Kao i svetlo, to prokleto svetlo. Trebalo je da zatvori roletne. Pogledao je na sat i video da je devet sati. Tek devet. Ne, nije tek devet, nego čak devet. Hteo je da ustane ranije ove subote, kako bi otišao do prodavnice i možda video onu finu komšinicu iz susednog ulaza. Ona je udovica, takođe. Muž joj je bio neki prijatan tip, nasmejan, blag, pravnik, valjda. Ona šeta psa. Njena samoća nije ista kao njegova.
Ustao je i otišao do kupatila. Davno su prošli dani kada je sa uživanjem gledao u ogledalo, sada ima osećaj da ne poznaje čoveka koji ga gleda. Tačnije, ne želi da poznaje tog čoveka. Brzo pere ruke i baca vodu na lice, što skoro da podseća na umivanje. Uzima sa fotelje stvari koje je nosio juče. Davno su prošli i oni dani kada bi mu ona birala stvari za oblačenje. Mašinu za veš ne koristi od kako nje nema. Koliko je već prošlo? Ne seća se. Ne želi da se seća.
Bio je jedan od onih za koje dušebrižnici kažu da je "nezgodankadpopije". Priča se po gradu da je bio jako pametan, pre nego što je počeo da pije. Priča se da je mogao puno, ali nešto mu opet nije dalo. Njega je boleo kurac za sve to. Tačnije, želeo je da ga boli kurac za sve to. Pogađale su ga reči drugih ljudi, iako to nije želeo da prizna. Bio je svestan da je mogao da bude uspešan u bilo čemu čime bi rešio da se bavi, samo ako bi se potrudio. Nije bio od onih koji se trude.
Ona je verovatno jedina vredna stvar u njegovom životu, a on je i to usrao, jer se nije trudio. Te večeri je popio puno. Ona nije volela to što pije, trudila se da to promeni. Tukao bi ju je kada bi mu prosipala rakiju, ali joj se posle izvinjavao. Bila je svesna koliko je voli i koliko je nemoćan da promeni svoj život, ali se ona trudila. Trudila se za oboje. Zvonio je. Lupao je. Probudio ju je. Ne seća se tačno šta mu je sve rekla te večeri. Tačnije, ne želi da se seća. Otišao je da spava.
Sutradan, ustao je oko podneva. Bilo je tiho, kao nikada do tad. Znao je da nešto nije u redu. Otišao je do njene sobe i, oklevajući, izgovorio njeno ime. Tišina. Ta jebena tišina. Otvorio je vrata i ugledao zelenog patuljka kako piša po njenom lešu. Pomislio je kako je to previše, ali se odjednom čuo zvuk. Čudan zvuk. Prodoran. Pogledao je kroz prozor i video Irfana Mensura kako predvodi armiju krušaka, koje su bile naoružane bacačima plamena.
Do tog trenutka, patuljak je ćuteći pišao po njenom lešu. Tada je progovorio. Bilo je krajnje čudno što zeleni patuljci koji pišaju po leševima govore srpski, ali je zanemario tu činjenicu.
"Dragi gospodine, ovo je fikcija. Koliko god podsećala na realnost, ona to svakako nije. Ona je tu da te zaintrigira, eventualno da te natera da odreaguješ na bilo koji način, ali moraš biti svestan da postoji govnar iza te prividne stvarnosti koji ju je stvorio i koji može da je usere u svakom trenutku."
Toliko o tome. Stej tjund.
uf...dobro je...
