Sreda, Decembar 28, 2011
Da li je očigledna metafora uopšte metafora?
Od svih prostorija u stanu, najviše sam voleo onaj sobičak u kom je čukundeda dobio batine. Slušao sam razne priče o njemu, izgleda da je bio hrabar čovek. Međutim, kako kaže otac, "pretukli su ga dušmani" zato što nije želeo da proda stan, pa je morao da ustupi stan tim nasilnicima koji su kasnije uzurpirali čitavu zgradu. Međutim, čukundeda je nastavio da živi u zgradi, krio se po podrumima, u potkrovlju, čak je odgajio i porodicu u tom mraku. Njegov sin, a moj pradeda je skupio hrabrost i zajedno sa ljudima iz susedstva, naravno i uz priličnu pomoć bogatih i uglednih građana našeg grada oterao nasilnike iz zgrade, a što je za nas bitnije, i iz našeg stana. Nego, neću sad da pričam o pradedi, hoću da se vratim na temu. Dakle, čukundedin sobičak. Mnogo sam ga voleo. Tamo smo čuvali zlato i ostali nakit, kao i ikone koje su generacijama u porodici. Međutim, morali smo da izdamo tu sobu pošto su nam trebale pare. Izdali smo tu sobu mladom bračnom paru stranaca. Delovali su kao fini ljudi, pomalo stidljivi i povučeni, barem tako kaže moj otac. Ja se ne sećam, nisam bio još ni rođen kada su se oni doselili. Kako to obično biva, devojka je zatrudnela. Sledeće godine je ponovo zatrudnela. Moji roditelji su se uplašili da će nam stan postati pretesan, pa su pokušali da ih najure. Onda su došli neki ljudi sa vlasti i rekli nam da to tako ne ide. Toga se sećam, iako sam i tada bio isuviše mlad da shvatim šta nam se dešava i zašto. Pretili su da će nas ubiti ako ne prestanemo da vršimo pritisak na naše stanare da se isele. Pominjali su neka ljudska prava, šta ti ja znam. Znam samo da smo bili prinuđeni da živimo sa njima u istom stanu, iako je postalo savršeno jasno da nam odnosi nisu baš najbolji. A ona kao da je stalno bila trudna i stalno rađala novu decu. Počeo sam da pričam o sobičku, zato što mi otac kaže da treba i dalje da volim taj sobičak, iako on više uopšte ne podseća na onaj sobičak, za koji su njemu stariji i mudriji od njega rekli da treba da ga voli. Prodali smo sobičak porodici stranaca, nismo imali kud. Kada smo zatražili naše zlato, ikone i ostale vredne stvari koje smo nasledili od prethodnih generacija, ljudi sa vlasti su nam rekli da nemamo prava na to. Kao da smo mi krivi što su nam stariji govorili da ta soba predstavlja centralno mesto u našem stanu. Stub nosač.
Nisam siguran da li i dalje treba da osećam nešto kada mi neko spomene pradedu, čukundedu i ostale pretke. A nisam siguran ni da li treba da volim nekada naš sobičak u našem stanu, uprkos tome što je porodica koja živi tamo zazidala vrata i napravila poseban ulaz u svoj sobičak, koji, kako čujem, nazivaju stanom. Bude mi katkad krivo kada čujem kako neko priča o prošlosti naše porodice, mada sam ubeđen da preteruju u svojim pričama o tome kako smo nekada bili najcenjeniji u zgradi i kako smo bili bogati. Sad živimo veoma bedno, tako bar kažu otac i deda. Još kažu da ja to još uvek ne mogu da osetim na svojoj koži, zato što sam i dalje klinac, a oni se polomiše da mi isfinansiraju studije da bih, kako oni kažu, "opravdao prezime" i "vratio našu porodicu na mesto koje joj pripada u ovom našem gradu". A meni sve to deluje nebitno, hoću samo da živim, da volim, da stvaram, a ne da rušim. Jedino što bih možda srušio je taj zid između našeg i njihovog stana. Ne mora to ponovo da bude naš sobičak, ali hajde barem da dobijemo nazad ono što je naše. Želim da verujem da i oni sa druge strane zida žele da ga sruše. Makar neko od njih. Najviše bih voleo kada bi nas neko kolektivno preselio, sve stanare naše zgrade. Zašto stati tu, voleo bih da neko preseli ceo grad na neko drugo mesto gde ljudi ne bi morali da izbegavaju pojedine ulice, zato što su navodno opasne. Ali znam da to ne ide tako. Rekli su mi to odavno.
Ipak, mislim da se promena može desiti u našim glavama. Ako svi odaberemo da prestanemo da ugrađujemo kamere pred vrata, da kupujemo alarme, da kupujemo duple brave i ako svi u svojim glavama prestanemo da se delimo na stanare tog i tog stana, te i te zgrade, te i te ulice, tog i tog dela grada, ako prestanemo da kupujemo oružje da bismo se odbranili od komšija, moći ćemo da se zajednički posvetimo traženju odgovora na ona pitanja koja nam diktira naša podsvest. Problem je samo to što smo mi prezauzeti drugim stvarima i ne možemo da se fokusiramo da je saslušamo i čujemo šta to ona ima da nam kaže, pa, kao na nekom dosadnom predavanju na kom rešavamo ukrštene reči, čujemo samo ponešto, pa nikako ne možemo da shvatimo o čemu to taj profesor, u stvari, priča.
Volela bih kad bi veći broj ljudi umeo tako jednostavno da kaže i da to misli: "hoću samo da živim, da volim, da stvaram, a ne da rušim."
