Ponedeljak, Decembar 08, 2014
Stojim i gledam se kako postojim (5 godina kasnije)
Nedavno se u meni javila neverovatna želja da ponovo pročitam ovo što sam na ovom blogu pisao kada sam se doselio u Beograd iz Palanke.
A evo i linka za drugi tekst istog naslova.
Želeo sam, valjda, da otputujem kroz vreme i pogledam starog sebe. Dok sam čitao stare tekstove, ponovo sam video komentar koji mi se urezao u sećanje istog trenutka kada sam ga prvi put pročitao.
Izvesni "mandrak72" je na onaj tekst kojim sam izrazio šok koji sam doživeo kada sam se preselio napisao: "pa sve se mijenja sem stijena i kamenja". Ovo je toliko tačno da padam u iskušenje da skliznem u kliše i kažem da je ovaj komentar "kao u Njegoša". A opet, možda je to samo zbog ijekavice. Ne znam.
Elem, pošto se sve sem stijena i kamenja menja, a poslednji put kada sam se pogledao u ogledalo nisam video ni jedno ni drugo, moram da priznam da sam se i ja promenio. I to prilično.
Ako bi se neko od vas usudio da se otisne na putovanje kroz pisane tragove moje logoreje, da ne kažem mentalne dijareje, verovatno bi primetio veliku količinu ogorčenosti. Dobro, to se i nije toliko promenilo, samo sam vremenom verovatno naučio da je drugačije kanališem. He, he, ovde ide neka seksualna aluzija, he, he.
Dosta stvari se promenilo.
Pre svega, u oktobru 2009. sam na fakultetu upoznao svoju srodnu dušu, koliko god se to vama koji ovo čitate činilo kao pesma Vlade Georgijeva ili nekog drugog Željka Vasića. Sama činjenica da je u moj život ušetala žena je sa sobom donela velike potrese u moj, do tog trenutka, užasno egocentrični mikrokosmos.
Još jedan ogroman potres u tom mikrokosmosu se desio kada je iz njega otišla žena koja je taj mikrokosmos i stvorila.
Teško je rečima objasniti kakav je osećaj kada izgubite majku, ali mislim da postoji neka prećutna veza između svih nas kojima se to desilo. Negde u dubini sebe osećam kako se i dalje nisam pomirio sa njenom smrti i čini mi se kao da nikada neću ni moći, ali mislim da je i ovo što sam do sada napisao previše otvaranja duše preko interneta. Suština je da me je i to promenilo i uticalo da danas budem takav kakav jesam.
Kada pišem o smrti na svom blogu, ne mogu a da ne pomenem smrt još jedne osobe.
Ono što je dobro kod ovog bloga je činjenica da su sačuvani ostali svi komentari, pa tako mogu ponovo da pročitam sve te stare komentare koje je M. pisao. Na Fejsbuku to nije slučaj, pa tako kada uđem na svoje stare statuse vidim gomilu svojih komentara koji su zapravo bili odgovori na njegove komentare kojih više nema.
M. i ja nismo bili toliko bliski, ali smatram da smo bili dobri prijatelji. Bio je izuzetno inteligentan, duhovit i veseo momak kom se smešila lepa budućnost. I onda se desio taj udes. Ne mogu sebi da oprostim činjenicu da sam bio u Beogradu za njegovu sahranu, kao ni to da nikada nisam posetio njegov grob. Bez obzira na to, često pomislim na njega i poželim mu sve najbolje gde god bio uz karakteristično "db" na koje znam da ću dobiti isti odgovor.
Idemo dalje. Promenilo se i to da živim već pet godina u Beogradu. Prvu školsku, da ne kažem studijsku godinu sam proveo u Višnjičkoj Banji. Leto nakon te prve godine sam proveo u vozu na relaciji Beograd - Palanka, a onda sam se preselio na Voždovac.
I dalje živim u istom stanu, samo se cimer promenio. Sa mnom više ne živi moja no-homo muška srodna duša, već je sa mnom u njemu moja ženska srodna duša.
Završio sam fakultet i nisam bio nešto posebno ponosan na sebe zbog toga. Valjda je to i logično, s obzirom na to da nisam osećao neki entuzijazam ni dok sam studirao.
Nisam želeo da upišem master, zato što nisam želeo da toj instituciji dam nešto konkretno (gomila para) za nešto sasvim apstraktno bez neke velike tržišne vrednosti (zvanje master profesora španskog jezika).
Rešio sam da pronađem neki posao. Bilo kakav. Prijavljivao sam se na svakakve konkurse i slao mejlove na milion različitih adresa. Niko me nije udostojio ni odgovora.
Nisam odustao, pošto sam želeo da ostanem u Beogradu i da pokušam da zajedno sa svojom srodnom dušom stvorim nekakvu budućnost.
Rešio sam da pokušam sa privatnim časovima. Osmislio sam oglas, odštampao više desetina primeraka i počeo da ih lepim po Voždovcu. Nisam razmišljao o tome da su se tada održavali opštinski izbori. Stranački aktivisti raznih partija su se pokenjali po mom trudu. Na svom mini primeru sam osetio šta je problem u Srbiji - politika guši sve drugo.
I onda se desilo. 22. novembar 2013. godine, četvrta godišnjica sa T. i javljanje na četu koje mi je promenilo život.
Da bi priča bila potpuna, morate da znate i detalj vezan za "Ne budi govedo". U dokolici prouzrokovanom studiranjem koje nije iziskivalo previše truda, pa zato nisam ni bio nešto posebno zainteresovan za njega, rešio sam da pokrenem stranicu na Fejsbuku.
Ne budi govedo, ne piši statuse o snegu.
To je prva rečenica napisana ćirilicom na beloj pozadini nakon koje je usledilo na stotine sličnih. Od decembra 2012. je stranicu lajkovalo 90.000 ljudi, a najpopularnija je bila u februaru 2013. godine. Tada mi se i javila D. i predstavila kao novinarka jednog portala koja bi želela da uradi priču sa mnom. Međutim, do te saradnje nikad nije došlo. Nismo uspeli da se uskladimo i na kraju je sve to propalo.
Bio sam vrlo razočaran zbog toga što se ništa nije desilo. Više puta sam razmišljao da obrišem D. sa Fejsbuka, pošto sam mislio da se nikada nećemo sresti u životu i da, realno gledano, nemam razloga da je imam u "prijateljima". Nešto mi ipak nije dalo da to uradim.
Dok sam aktivno tražio posao i slao mejlove na sve adrese, progutao sam ponos koji mi je govorio "nemoj da je smaraš, seti se da te je iskulirala za priču, ispaliće te opet" i ponovo se javio D. Zamolio sam je da mi javi ako se bude pojavila neka slobodna pozicija u njenoj firmi, pa makar to bilo i volontersko prevođenje.
I stvarno mi se javila tog 22. novembra 2013. Pitala me je da li sam i dalje zainteresovan za to prevođenje, a onda mi ponudila drugi posao. Rekla je kako posao nije baš najkreativniji, kao i da je plata prilično mala, ali pošto sam bio u situaciji da ne mogu da biram, to mi je došlo kao ponuda iz snova.
Počeo sam da dolazim na obuku i probni rad iste nedelje, a zvanično sam počeo da radim 1. decembra 2013. Moj prvi posao. Moja prva plata je stigla već krajem decembra, iako je trebalo da stigne 10. januara.
Mislim da sam dobro radio svoj posao tih godinu dana. Davao sam sve od sebe, pronašao sistem rada koji mi odgovara i maštao o danu kada ću početi da radim nešto kreativnije i kada ću dobiti priliku da pročitam svoje reči na tom sajtu. Prilika je došla u novembru ove godine.
Dobio sam unapređenje, mada je zapravo reč o "unapređenju".
Dobio sam znatno više posla i znatno više odgovornosti za neznatno veći honorar. Trudim se da ne razmišljam o tome i da gledam pozitivne strane. Na kraju krajeva, o tome sam i maštao.
Imam priliku da pišem/prevodim i da ljudi to čitaju.
E, sad, to što osim toga imam i gomilu drugih zaduženja koje me toliko iscrpljuju da nakon što završim sa poslom nemam snage ni za šta, manje je važno, zar ne?
Ili to što sa svojom platom jedva preživim od 10. do 10. u mesecu i što svoj deo kirije plaćam kirijom za svoj stan u Ćupriji... Ni to nije toliko bitno?
Jesam li već napisao da se trudim da gledam pozitivne strane? Pa dobro, trudim se, ne znači da mi to uvek pođe za rukom...
Kada sam došao u Beograd, smetalo mi je to što sam imao previše slobodnog vremena. Sada smatram kako ga nemam dovoljno. I dalje sam podjednako lenj kao što sam nekada bio, s tim što je mnogo lakše biti lenj uz ogromne količine slobodnog vremena.
Prolaze meseci, a ja ne uspevam da se vidim sa ljudima sa kojima sam se nekada stalno viđao.
Prolaze meseci, a ja ne uspevam da odvojim dva slobodna dana i odem do te proklete Palanke iz koje sam došao.
Vreme prolazi, a ja sedim za stolom na poslu, gledam u dva monitora i pokušavam da pronađem nešto što bi bilo zanimljivo masi, a da to nešto pritom iole zainteresuje i mene.
Smišljam naslove i piskaram prateće tekstove za klipove koji će firmi doneti klikove = pare od oglasa.
Prevodim sa engleskog i trudim se da mi rečenice budu što jasnije i što pitkije, a znam da isti posao može da se radi i uz Gugl Translejt i more slovnih i pravopisnih grešaka. I da bude podjednako vrednovan.
I onda, nakon što odsedim svojih 8 sati, krenem kući i trudim se da iskoristim ono što je ostalo od dana. Carpe diem, beše? U praksi je to više carpe vreme od 6 do dok se ne onesvestiš od umora.
A onda se ujutru probudi rano i nastavi gde si juče stao.
Mrzeo sam sistem, onako naivno i klinački, i dok nisam bio deo njega, a ne možete ni da zamislite koliki rejdžagenstdmašin svira svakog dana u mom mozgu sada kada sam postao deo njega.
Mislim da nisam aktivnije pisao ovde dok sam studirao baš zato što sam imao dosta slobodnog vremena i što sam ga koristio da se družim sa dragim ljudima, a kao što napisah, sada tog slobodnog vremena i nema baš puno, a ja ponovo osećam potrebu da na ovaj virtuelni papir istresem sve to što mi smeta.
Možda sledeći tekst neće obuhvatati period od pet godina, pa ne bude ovoliko dugačak.
Stej tjund, beše?
