Palamuđenje

Balada o penzioneru (kopirajt baj Dušan Prelević)

 Probudilo ga je kretanje ljudi iz stana iznad. Kao i svetlo, to prokleto svetlo. Trebalo je da zatvori roletne. Pogledao je na sat i video da je devet sati. Tek devet. Ne, nije tek devet, nego čak devet. Hteo je da ustane ranije ove subote, kako bi otišao do prodavnice i možda video onu finu komšinicu iz susednog ulaza. Ona je udovica, takođe. Muž joj je bio neki prijatan tip, nasmejan, blag, pravnik, valjda. Ona šeta psa. Njena samoća nije ista kao njegova.

 Ustao je i otišao do kupatila. Davno su prošli dani kada je sa uživanjem gledao u ogledalo, sada ima osećaj da ne poznaje čoveka koji ga gleda. Tačnije, ne želi da poznaje tog čoveka. Brzo pere ruke i baca vodu na lice, što skoro da podseća na umivanje. Uzima sa fotelje stvari koje je nosio juče. Davno su prošli i oni dani kada bi mu ona birala stvari za oblačenje. Mašinu za veš ne koristi od kako nje nema. Koliko je već prošlo? Ne seća se. Ne želi da se seća.

 Bio je jedan od onih za koje dušebrižnici kažu da je "nezgodankadpopije". Priča se po gradu da je bio jako pametan, pre nego što je počeo da pije. Priča se da je mogao puno, ali nešto mu opet nije dalo. Njega je boleo kurac za sve to. Tačnije, želeo je da ga boli kurac za sve to. Pogađale su ga reči drugih ljudi, iako to nije želeo da prizna. Bio je svestan da je mogao da bude uspešan u bilo čemu čime bi rešio da se bavi, samo ako bi se potrudio. Nije bio od onih koji se trude.

 Ona je verovatno jedina vredna stvar u njegovom životu, a on je i to usrao, jer se nije trudio. Te večeri je popio puno. Ona nije volela to što pije, trudila se da to promeni. Tukao bi ju je kada bi mu prosipala rakiju, ali joj se posle izvinjavao. Bila je svesna koliko je voli i koliko je nemoćan da promeni svoj život, ali se ona trudila. Trudila se za oboje. Zvonio je. Lupao je. Probudio ju je. Ne seća se tačno šta mu je sve rekla te večeri. Tačnije, ne želi da se seća. Otišao je da spava. 

 Sutradan, ustao je oko podneva. Bilo je tiho, kao nikada do tad. Znao je da nešto nije u redu. Otišao je do njene sobe i, oklevajući, izgovorio njeno ime. Tišina. Ta jebena tišina. Otvorio je vrata i ugledao zelenog patuljka kako piša po njenom lešu. Pomislio je kako je to previše, ali se odjednom čuo zvuk. Čudan zvuk. Prodoran. Pogledao je kroz prozor i video Irfana Mensura kako predvodi armiju krušaka, koje su bile naoružane bacačima plamena.

 Do tog trenutka, patuljak je ćuteći pišao po njenom lešu. Tada je progovorio. Bilo je krajnje čudno što zeleni patuljci koji pišaju po leševima govore srpski, ali je zanemario tu činjenicu.

 "Dragi gospodine, ovo je fikcija. Koliko god podsećala na realnost, ona to svakako nije. Ona je tu da te zaintrigira, eventualno da te natera da odreaguješ na bilo koji način, ali moraš biti svestan da postoji govnar iza te prividne stvarnosti koji ju je stvorio i koji može da je usere u svakom trenutku."

 Toliko o tome. Stej tjund.

Stojim i gledam se kako postojim 2

 Četvrtak. Jutro. Dobro, možda i nije jutro. Nikad nisam načisto oko toga do koliko sati traje jutro, to jest, od koliko sati komšijama treba reći "Dobar dan!", da ne biste ispali toliki paraziti, koliki, realno, jeste. Mislim na one situacije kad onako krmeljiv izađem do kladionice/prodavnice/čajdžinice/automehaničarnice/gvožđare/gde god. Da, der iz nou sač ting es automehaničarnica, znam. Ali ja ne idem ni u čajdžinicu, šta god ona bila, kao ni u gvožđaru. Mislim da, iskreno, idem samo u kladionicu. Nepotrebna iskrenost.

 Elem, četvrtak je, jutro je. Patrijarh je umro pre nekoliko dana i eto sahrane danas. Ako niste dobili hajedanenjedan dok ste čekali u redu da celivate ruku Njegove Svetosti, danas je savršena prilika da Vam se to desi. Nameštam krevet, otvaram prozor, uključujem televizor. Na televiziji 76521332488 ljudi koji žele da odaju poslednju počast Pavlu. Mi beše živimo u zemlji gde je proglašena epidemija i javni skupovi su zabranjeni? Nema veze, sve je kul. Baš me interesuje da li je Tomica Milosavljević prisustvovao celoj priči.

 Na fakultet ne idem. Idem na voz. Pakujem kutije od podvarka i ostalih sranja, jedem nešto pred put. Da sam imao internet ranije, možda bih na vreme zapisao šta sam jeo. Sad je sve to krajnje nebitno. Put. Nije gužva u autobusu, verovatno zbog toga što živim u Pičkojevcu, odakle niko nema potrebu da siđe do grad kada je neradan dan. Ni u saobraćaju nije velika gužva, opet verovatno zato što je to put od Pičkojevca do centra, a to nije značajna ruta za sahranu i sve što se tiče toga. Stanica. Ljudi gledaju sahranu na teveu. Par popova kupuje karte za voz. Da li popovi imaju neke povlastice? Nebitno. Blagajna. Zla kurva s one strane šaltera se pravi da me ne primećuje. Prelazim na drugi šalter. O, odlično, ova me je primetila. Dajem dvaespet dinara i jedva čujno kažem "Ne treba kusur...", kako bih u svojoj glavi ispao veliko jaje. Ne, nju zabole kurac, ne bi mi ona ni dala taj dinar.

 Voz. Nikad više vagona, nikad manje putnika. Izgleda da je ceo univerzum otišao da isprati Pavla. A možda je samo četvrtak. Prazan kupe, odlično. 20 minuta gledanja u prazno. 14:04, voz polazi. Minut ranije nego što bi trebalo, a možda je, ipak, kriv moj mobilni koji je navijen po bedevedesetdva, ili možda po tevepinku, ne znam. Slušalice. Divno. Mir. Rakovica. Tri odvratne pijačne žene upadaju u kupe. Kupe se oseća na znoj, jelte. O, gle, zašto ne bismo zapalile i po cigaru, kad smo već zatvorile prozor, jer nas promaja ometa u konstantnom širenju potpazušnog smrada. Kul. Sedim i ćutim. Mnogo sam postao tolerantan od kako studiram.

 Put od Rakovice do Palanke je krajnje siromašan ikakvim događajima. Možda je tako i bolje, jer mi na um padaju samo bolesne stvari koje bi mogle da se dese sa tri oznojene žene u pedesetim godinama u zatvorenom kupeu. Ne želim to.

 Palanka. Pljas. Ručak, raspakivanje, tuširanje i gomila drugih stvari. Spavanje. Spavanje. Spavanje. La siesta, i to preduga. Veče je, puno nepotrebnog drkanja uz Titanik. Jebi ga, ja sam kurčeviti seljak koji isteruje pravdu. I verovatno su sve one stvari, koje je rekla, istina. Jebeš ga, kreten ostaje kreten.

 Tap, petak. Neću reći da je jutro, jer definitivno nije. Lepo vreme, radost, sunce i gomila lepih stvari o kojima ne mogu da pišem, jer se ne uklapa u celu koncepciju ovoga. Veče. Kako je moguće da temperatura sa prijatnih petnaestak spadne na minus sto dvadeset hiljada, čim se smrkne? Subjektivni osećaj je keva svega. Magla. Pitanje za razmišljanje: Ako ja stojim u mestu A, a ti stojiš u mestu B. Ja vidim tebe i mislim da si ti u magli. Ti vidiš mene i misliš da sam ja u magli. Svi smo mi u magli. Ili je magla u nama? Eto. Sve me navodi da se zapitam.  Skroz živim sa devojkom koja studira filozofiju. Toliko o petku.

 Subota. Opet nije jutro. Opet je lepo vreme. Opet su se izdešavale stvari koju neću da pomenem. O5 je jako glup način da se napiše opet, kenja mi se od toga. Popodne. Odlazak na slavu. Ždranje ruske salate, onedruge salate, roštilja, torte. Dunja. Najgluplje voće, koje pun smisao dobija u tečnoj formi. Opet roštilj. Dunja. Dunja. Dunja. Torta. Dunja. PauzaK. Pepsi.

 Fir end louting in Smederevska Palanka. Gomila nepotrebnih situacija. U Meš ušao nisam, nisam bio toliko pijan. Pljah. Spavanje.

 Nedelja. Jutro. Stvarno. Osam sati je. Probudio me je odvratni osećaj jutarnje toplote i znoja. Pijem cedevitu, presvlačim se i nastavljam da spavam. Opet pod jorganom. Zajeb milenijuma. Sad je već nejutro opet. Kao i prethodnih dana. Život može polako da krene. Kladionica. Sabiranje utisaka od sinoć. Imam samo 25 dinara. Podelićemo pare i uplatićemo 50. Megaoptimistični, debilski tiket sa ukupnom kvotom preko 1000. Ne, ja nisam jedan od dobitnika 55 hiljada na kladionici. Bar ne danas. Voz. Kikiriki. Ne ćutim u vozu, to je bitno. U kupeu pored, gomila nekih seljačkih faca pije rakiju i dere se neopisivo glasno. Da li sam to ja juče? Ne, ja ne pevam onajelepšaodnoći u vozu sa svojim sedmoro drugara. Sva sreća.

 Stan. Kompjuter. Internet. Raspakivanje. Kompjuter. Internet. Stan. Bilo je neverovatno zanimljivo otkucati ovo ovako.

 Poenta za sve one koji su preskočili ovaj poduži tekst je: Što duže spavaš, više ti se spava.

 Da, to može da se odnosi i na spavanje, ali ja mislim na ono drugo. Što si duže kod kuće, sve ti je veće sranje kad se vratiš ovde. Ovde nije kuća. Ovde je stan. Doduše, i u Palanci je stan, ali ovde ne nestaje struja onako često, frižider radi normalno, sve ringle na šporetu rade. Kad odeš u kladionicu, ljudi te pitaju da im pokažeš ličnu kartu. Nema ovde one gospođice iz kladionice Meridian koja zna da si punoletan. Nema Pere koji se dere (evo nepotrebne rime) u centru grada. Nema kasirki kojima napamet znaš ime i prezime.

 Dakle, nemojte da odugovlačite sa ustajanjem, spavajte kratko. Probudite se!

 Huhu, već drugi tekst završavam ovako paljevinski, još malo pa ću da napravim neki kombo.

 Aj voun't tel ju tu stej tjund dis tajm, iako ne postoji neki specijalan razlog za to.

rođendani, sloboda i plagijatorstvo

 Rođendan. Još jedan od univerzalnih pojmova. Svako od šest i kusur milijardi ljudi ima svoj rođendan. Štaviše, Vaš rođendan nije samo Vaš. Postoji samo 365 dana u godini. Dobro, 366, svejedno. Bilo bi izuzetno sebično smatrati taj dan kao samo Vašim danom, pošto postoji na milione osoba sa kojima delite taj dan. Doduše, većina nas/vas sebično misli da smo jedina planeta u univerzumu na kojoj postoji život. Svi smo mi sebična govna, pomirimo se sa tim.

 Sebična govna, koja očekuju razne poklone tog dana, zato što sebe smatramo tako posebnim na tako poseban dan. Da, svodi se na to da imamo posebne potrebe. Da li biste ikada za sebe rekli da ste osoba sa posebnim potrebama? Naravno da ne, ali se tog dana svi ponašamo tako.

 Ali to nije tema. Svi mi, kojima koeficijent inteligencije dozvoljava da se zapitamo, bar ponekad pomislimo za sebe da smo sranje.

 Stvar o kojoj sam ja hteo da pišem su sendviči, koji se sastoje od jednog parčeta hleba namazanog margarinom, parčeta neke ogavne salamčine, čiji ukus danima ne možete isprati iz svog organizma sa par kolutova krastavčića na vrhu. Pre samo desetak godina, to je bila standardna slika rođendana. Odeš kod drugara/drugarice/komšije/poznanika, slušaš Fanki Dži/Džoganija/Željka Joksimovića/štagodbiloaktuelnoetdmoument, jedeš gorepomenute sendviče i čekaš da počnu masne fote, eventualno neka naivnija igra, ako još uvek nisi shvatio da imaš pišu, u muškoj ili ženskoj verziji, kao i koja je svrha tog organa. Ključna stvar je da se na tom rođendanu uvek pije crni ili žuti sok, eventualno piješ neki gusti, ako je organizator rođendana imućniji čovek, a tebe trenutno boli grlo i ne želiš da odgaziraš gazirani sok time što ćeš sipati kašiku šećera, jer to je tako prokleto nekul.

 Posle tog ždranja, a pre masnih fota, postoji neki međuperiod u kom dečaci obično igraju fudbal/basket/kr-kr, a devojčice rade nešto što, u svakom slučaju, nije fudbal/basket/kr-kr. (Čitateljke, pomozite, prosvetlite me, šta ste radili u tim trenucima?) Tog međuperioda se, generalno, roditelji najviše plaše, jer se bar 40% povreda/prehlada desi upravo tada. Kako god.

 Iako postoji milion motiva iz detinjstva koji zaslužuju da budu pomenuti, to je nepotrebno.

 Organizovanje rođendana se pretvorilo u tako ozbiljnu stvar. Ne znam da li je to zbog majsupersvitsikstina, ali ljudi previše pizde u predrođendanskom periodu. Uzmimo u obzir onu prvospomenutu činjenicu da smo svi mi sebična govna. Znači, ne možemo da se opravdamo time što pričamo da pizdimo jer želimo da se ljudi lepo provedu. Pizdimo samo iz razloga što želimo da nam ego bude nahranjen time što će nam neko kasnije reći da nam je rođendanski parti (hahahaha) bio fenomenalan.

 Jedini meni nejasan aspekt priče je odakle potreba za zakupljivanjem nekog prostora kako bismo tamo organizovali rođendansku žurku? Da li je moguće da ljudima toliko znači tuđe mišljenje da prave proslave na kojima će se pojaviti gomila nebitnih ljudi, koji, najčešće, ne znaju ni na čiji su rođendan upali?

 Probudite se. Priznajte sebi da Vas boli kurac za sve te ljude i pomirite se sa tim da i njih zabole kurac za Vas i za Vaš rođendan. Oni su tu samo da bi se besplatno napili. Definišite sebi drage ljude i ne ustručavajte se da delite sve sa njima, i lepe i ružne stvari, ali u svakom slučaju ne preterujte ni sa vezivanjem, jer je bilo koji oblik vezivanja preduslov za razočarenje, plus ćete smoriti te jadne ljude, a verovatno će se i Vama, posle nekog vremena, smučiti ta povezanost, jer je neprirodna. Čovek je slobodno biće.

 Buđenje je uvek neprijatna stvar. Ali samo budni možete da živite svoj jebeni život, spavanje ne vodi ničemu.

 Da, namerno sam ukrao ključne rečenice od De Mela i preradio ih, zato što sam neoriginalni klošar a i zato što mi se može.

 Do sledećeg poučnog/nepoučnog/totalnonasumičnog članka, stej tjund.

Budućnost sada ili kako se ne odlučiti kuda za doček ili beli šengen

 Kuda za doček Nove godine? Novembar je, pravi mesec za takvo pitanje. Novu godinu možete dočekati sa ćaletom/kevom/babom/dedom, (precrtati one koji su umrli, ili one sa kojima jednostavno ne želite da provedete poslednje trenutke tekuće godine) možete da provedete doček sa devojkodečkom, mužoženom, u nekom diskotekoklubu sa masom poznanika, u nekoj kafančini sa previše pijanih goveda i uključenom mogućnošću reprize, naravno uz sav taj holesterol, trigliceride i ostale stvari za koje niste znali da postoje, dok Vam to nisu rekle neke trendi žene sa tevea, ili sa gomilom nepoznatih ljudi na nekom trgu... Izbor je samo Vaš. U skladu sa tim, ako ste očekivali da ću pisati o dočeku Nove godine, grdno ste se prevarili. Zabole me ud za Vaš provod te večeri. Samo, molim Vas, nemojte zaboraviti da se slikate te večeri i da napravite 18 hiljada albuma na fejsbuku posvećenih dočeku, jelte.

 Sadašnjost. Škole ne rade. Fakulteti rade. Virus hara. O, ne, umrlo je petoro ljudi u Srbiji, do sada. Hajde svi da počnemo da masovno kupujemo maske i da prestanemo da radimo svakodnevne stvari, pošto je umrlo nekoliko ljudi, koji su bili hronični bolesnici. Da se razumemo, moje najiskrenije saučešće porodicama poginulih, problem je samo u masovnoj histeriji. I hipohondriji. Virus jebeno nije opasniji od običnog, sezonskog, ako ste zdravi. Ako ste bolesni, možete da umrete i od sezonskog gripa. Hipotetički. Ja nisam stručnjak, Tomica Milosavljević jeste. Ili bar pokušava da izgleda tako.

 Digitalni anđeo je jedna precenjena gomila gluposti i svako ko slepo veruje u sve to je idiot. Eto, rekao sam očiglednu stvar, jako sam jadan, šta ću. Obraz, 1389 i slične organizacije su gluposti i svako ko mrzi bilo koga, pod izgovorom patriotizma, nije idiot, već zatucana debilčina.

 Od devetnaestog decembra, Srbi će moći da putuju u inostranstvo lakše nego ikada.

 Stej tjund.

Radost prvog snega

 Sneg, iako je 3. novembar. Apsolutno fenomenalno.

 Pođimo od pretpostavke da imam 4 godine. Divno, u Ćupriji sam i samo treba da pređem ulicu da bih otišao do nekog pederskog vrtića i igrao se sa budućim narkomanima, kriminalcima i ostalim dizelašima. Pored toga, jedva čekam sneg jer taj vrtić bude potpuno prekriven tom belom stvari, dok će se ti tadašnji klinci dvadesetak godina kasnije baviti nekom drugom belom supstancom, ali to je irelevantno. Dakle, sneg je pao, ja sam srećan, sanke, grudvanje, tobogan + sneg. Dosta.

 Par godina kasnije, ja sam u Palanci, opet pada prvi sneg te godine. Do jaja, moći ću da posle škole ostanem iza škole i u potpunosti userem svu svoju odeću na onoj divnoj nizbrdici koja se nalazi sa zadnje strane sale. Dolaziću kući mokar i imaću onaj glupi osećaj krivice dok ostavljam stvari da se suše, ali je opet taj osećaj dobra stvar.

 Prošla godina. Nije baš prvi sneg, štaviše, mislim da se ni ne sećam kada je prošle godine pao prvi sneg, pa ću iz tog razloga predmet priče onaj megasneg, koji je neprekidno padao par dana i bilo bi jako zajebano ako bih posle očišćenog prostora ispred zgrade legao da spavam, jer bi za par sati sve bilo kao da nisam ni čistio. Totalno druga predstava o snegu, više to nije ona divna stvar, već to predstavlja uzrok fizičkog rada, ali voleh to čišćenje snega, uprkos žuljevima i raznim upalama od lopatanja. Valjda sam se osećao korisnim za društvo, što je retkost. 

 E, posle ovog divnog gej uvoda, da pređem na ono što najviše volim.

 Dakle, danas je 3. novembar 2009. Jutro, tj. recimo da je jutro, pošto je, u stvari, podne. Viševekovno otvaranje očiju i nakon tog nadljudskog napora, ustajanje iz kreveta. Kako me samo jebeno mrzi da ga namestim, ali 'ajde, govedo, glumi da imaš radne navike, živiš sa ženama. Iznenada - zvuk. Šta bi to moglo da bude? U blizini zgrade nije nikakav aerodrom ili bilo šta što bi moglo da bude izvor buke. Štaviše, kad pogledam, u blizini zgrade nije ništa. Dakle, mora da je vetar. Hajde, otvorićemo prozor da vidimo šta se to dešava, a i taman da malo svetlosti uđe, treba otvoriti roletne itd.

 Zvuk otvaranja roletni.

 O, pa osim tog vetra koji nenormalno duva, tu je i sneg koji ne pada ništa manje nenormalno od svog vazdušnog kolege. Divno, svi su pukli. Ja volim sneg. Štaviše, (koliko samo volim ovu reč) pizdim zbog toga što uprkos strašnoj vejavici ništa ne ostaje na zemlji, već je ona samo mokra. Ništa, nastavljam da se raspadam, pošto do odlaska na fakultet ima par sati. Tuširam se, što je vrlo značajno, vezano za onu prethodnu poučnu pričicu o važnosti redovnog tuširanja. Odlazim do prodavnice, kupujem mleko, jogurt, kiselu vodu, dve perece i tamnoplavi monus za cimerku. Usput shvatam da je vreme odvratno, ali i dalje mi se ne menja stav o tome da je sneg divna pojava.

 Raspadanje. Ovih par sati predugo traju.

 Vreme je da pođem, tj. nije vreme još uvek, ali poći ću ranije kako bih uspeo da stignem na vreme, računam loše je vreme, prevoz će sporo ići. Stanica. Četrdesetoro ljudi koji su nabijeni u onom malom prostoru, za hajedanenjedan niko i ne mari, sneg je, jebi ga. Deset minuta prolazi, svi pizdimo. Osim tih desetak minuta koji su prošli, prošlo je i desetak automobila za koje sam ubeđen da im se točkovi nisu okretali dok su se spuštali niz onu divnu ulicu. Prelomio sam, krećem peške do sledeće stanice, nervira me gužva.

 640 koraka kasnije, sledeća stanica, nigde ničega. Jeb'te se, idemo dalje.

 14786782 koraka kasnije, ja sam kod garaže GSP-a. Ne postoji ništa što bi me zaštitilo od odvratnog belog sranja koje ne prestaje da pada, ali sam stao. Čekam da se pojavi bilo šta što bi moglo da posluži kao prevozno sredstvo za mene, a da ne moram da platim 850000 dinara nekom taksisti. U svom očaju, podižem i palac, ne znam šta htedoh time da postignem. Odjednom, oko mene je još desetak ljudi koji se takođe smrzavaju, divno. Čekamo autobus. Jeb'o mu ja mater.

 Posle nekog vremena, prestajem da osećam prste i sećam se filma "Igmanski marš". Lečiću su tu sekli prste, a eto sad čovek vodi "Javni konkurs" na Pinku. Puk'o skroz. Eno autobusa. Neki Ciganin pored mene počinje da đuska od radosti, đuskao bih i ja, ali ne znam, a i ne znam koliko bi bilo izvodljivo sa svim onim snegom koji je na meni.

 Krajnje neočekivano, u autobusu ima mesta za sedenje. Seo sam, ali nisam nešto specijalno srećan. O, gle, pa ja moram da pređem dve trećine puta koji prosečno prelazim za 25 minuta za šest minuta. Ali ništa više nije bitno, bitno je da sam ja siguran od vetra, snega i ostalih sranja. Ponoviću, danas je 3. novembar 2009, a ja sam zadovoljan time što sam se sklonio sa snega i što ću zakasniti na predavanje samo desetak minuta, a pošao sam sa namerom da stignem na fakultet bar pola sata ranije.

 Sneg je sranje. Zvanično sam se izbrisao sa liste fanova pojave zvane "Snow" na fejsbuku. GSP je sranje. Da, mada se švercujem, i mada sam u ovom gradu samo mesec dana, odlučno tvrdim da je sranje. Putari su sranje. Višnjička Banja je sranje. Svidelo mi se u početku, ali tada nije bilo ovako odvratno vreme i autobusi su redovno prolazili. Videćemo, verovatno ću pojesti govno, pa demantovati sam sebe kroz mesec dana. Iskreno se nadam tome.

 A možda za tih mesec dana ne bude ni potrebe za nerviranjem, jer ćemo svi oboleti od ovog mejnstrim virusa. Oh, kako divna godina ova dve hiljade deveta. A tek kako će divna biti sledeća, počevši od dočeka na Sajmu sa Svetlanom Ražnatović - Arkanom.

 Stej tjund, sajber ljudi.