(Ne)uspešno okupljanje školskih drugova
Prošlo je sedam dana od poslednjeg članka. Dovoljno, možda čak i previše.
U problemu sam, ne znam šta je dovoljno inspirativno da se raskenjam o tome i da to bude dovoljno mejnstrim da bi se svidelo ljudima. Stani, tu je problem. Zašto uopšte razmišljam o ljudima koji će ovo čitati i o tome da li će im se to što pročitahu (kažem ja, imperfekat je keva svega) svideti. Jebite se, idemo opet na fazon pražnjenja, iako se već osećam prilično ispražnjeno.
Dakle, ja sam svršeni srednjoškolac, koji se mačuje sa ovim, poslednjim, raspustom. U prošlom članku opširnije možete pročitati moje jadno kukanje povodom načina na koji ga provodim, no, dosta o tome.
Padne meni, svršenom srednjoškolcu, na um, tamo negde krajem avgusta da bi bilo izuzetno lepo da se viđanje starih školskih drugara malo PROČESTI. (totalno je nebitno da li ovaj izraz postoji) Ali opet, da li ima smisla zvati ljude sa kojima se komunikacija tokom leta svodila na "Ćao/Egdesištaradiš?/Ohooo, zdravooo!" na nešto više od toga? A opet, setih se i činjenice da su mi prošle godine svršeni maturanti delovali jako smešno kada su dolazili u gimnazijsko dvorište ujutru, i da sam milion puta ponavljao kako je njihov život kurac, ako su došli do momenta gde ustaju rano ujutru, iako nemaju potrebu, i dolaze da sede u školi koju više ne pohađaju. Dakle, ne pozvah svoje školske drugare na neki gej rijunijon povodom prvog septembra, i nije mi nešto preterano žao.
Međutim, danas je petnaesti septembar (dobro, sada već šesnaesti, svejedno) i uskoro ćemo svi mi napustiti naš predivni gradić. Poruka preko majspejsa (da, proverio sam majspejs posle sedam hiljada godina, baš u ovom trenutku) od druga sa kojim razgovor na ulici prosečno traje 47 sekundi, bila je savršen povod da se napravi neki ivent. Iako je prvobitna ideja bila da se skupi šestoro-sedmoro ljudi, koji su do sada bili standardni na dešavanjima slične prirode, u nedostatku volje i kredita za pojedinačno zvanje ljudi, odlučih se na krajnje kosovojesrcesrbijeasrbijasrcerusije (da, radikalan) korak, tj. da pozovem sve svoje odeljenjskofejsbuk prijatelje na to okupljanje. Krajnje optimistično.
Ukoliko do sad niste prestali da čitate ovo, ja Vam se stvarno divim, jer ne znam zbog čega bi ikoga interesovala cela ova priča, ali 'ajde sad, kad već usrah od početka, da završim u istom stilu.
U mom odeljenju je bilo trideset i dvoje ljudi, od kojih osamnaest ima nalog na fejsbuku, što smatrah dovoljno velikim brojem učesnika, iako sam bio siguran da se neće svi pojaviti. Ne znam u kom trenutku je cela stvar od krajnje divne stvari prerasla u sranje, ali je to svakako postala. Otprilike da je ključna rečenica za taj preokret bila: "Ko pomisli da je nepoželjan, verovatno i jeste nepoželjan, pa neka se, u skladu sa tim i ne pojavi, jebe mi se..." Iskreno, jebi ga. E sad, problem je što su se tu prepoznali neki ljudi, na koje ja nikako nisam mislio. Totalno nebitno, kao što rekoh, jebe mi se.
Došlo je desetoro ljudi, i stvarno je bilo lepo. Nadam se da će neko od ljudi koji su bili pozvani, a nisu se pojavili, pročitati ovo. Poenta nije bila u tome da treba da glumimo neko superdivno drugarstvo, nego samo da se pojavimo opet onako, svi zajedno, sa svim našim nesuglasicama. Jebeš ga, mogli ste bar na pet minuta da navratite, ali ste ovako samo ispali izuzetno veliki seljaci u mojim očima. Doduše, ne znam da li je ikome od vas, rebelde ljudi, stalo do mog mišljenja.
Nebitno, proći će vreme, a "putevi su predugi, seku se i srešćemo se".
Ceo ovaj tekst se prilično razlikuje od prethodnih, nema neke nepotrebne mržnje i ogorčenosti, ili je bar ja ne vidim u tolikoj meri, a to je samo zbog toga što je cela poenta priče bila da mi jako fali sve to.
Svi vi, koliko god bili dvolični, kurve, narkomani, slepci, tračare, snobovi, najgori ološi i šta sve ne, mi izuzetno nedostajete.
Možda sam se ja samo raspekmezio zbog toga što sam svestan da sam izgubio kontakt sa 70% ljudi iz odeljenja, možda sam se raspekmezio što sa nekima od njih, sa kojima sam imao super komunikaciju, danas osećam da nemam apsolutno nijednu zajedničku temu. Možda sam samo izgubio ideju šta više da pljujem, pa sam krenuo nekom potpuno drugom stranom.
Sada je sreda. Za dve nedelje, u četvrtak, kreće novo poglavlje u mom životu. Voleo bih da neki od glavnih likova u prethodnom poglavlju ostanu deo mog života i u ovom, predstojećem poglavlju.
Sledeći članak nikako neće biti ovakav, a ti, u svakom slučaju, stej tjund.
Inače, kad sam već pisao o onome o čemu razmišljam, samo da dodam da mi je pun kurac ljudi koji slušaju Madonu, (Pitanje za razmišljanje: Koliko poznajete strejt muškaraca koji vole Madonu?) da mi je pun kurac Alena Mukovića i novog hita "Priđi mi, priđi, nisi više klinka" sa nekim megaizmenjenim glasom i da mi je pun kurac ljudi koji nemaju pojma šta je Nju Order, ali zato đuskaju uz neku novu haus verziju blumandeja.
*Primedba: Ako smatrate za shodno da mi kenjate o stilu, apsolutno nema potrebe za tim, svestan sam da grešim i jebe mi se za to. Ovom prilikom bih se zahvalio na svim komentarima do sada upućenim, jako mi znači to što imam neki fidbek (ko pronađe srpsku reč da zameni fidbek, svaka mu čast), čisto da znam da ne pišem u prazno. Da, skroz mi se sviđa ovaj novi font, mislim da ću na njemu i ostati.
