Overavanje mature, ni nalik američkotinejdžerskokomedijskom načinu
Kao što ste mogli da primetite u prethodnom članku, napisah (aorist/imperfekat, šta god da je ovo, mejks mi sou kul) da je raspust od maja do oktobra veliko sranje. Ali, da bih pojasnio zašto je to tako, moramo se vratiti par meseci unazad.
Ovoliki razmak izmedju pasusa je zbog putovanja kroz vreme, inače ne bih. Dakle, sada je april. Proleće je u jeku i dešavaju se sve one gej prolećne stvari, znate već, lišće, cveće, ptice, bube i slično. E sad, pošto ovo nije treći/četvrti/kojiveć razred i ne pišem o lepoti proleća i ostalim pederlucima, neću se zadržati na opisu prirode. (Mada bi moglo da se kaže da sam se već previše zadržao, nebitno.) April je mesec kada je pretprijemna euforija na vrhuncu. Dobro, možda je vrhunac ipak u maju ili junu, jebeš ga, ja pišem ovako. U aprilu se svaki razgovor, u kom učestvuje budući brucoš, odnosno konobar/fizikalac/radnik u supermarketu, (zavisno od uspeha na prijemnom) sreće sa svojim omiljenim pitanjem, češće nego što se to dešavalo pre aprila, jelte.
A: "Šta ćeš da upišeš?"
B: "Pa bre, nisam još siguran..." (Vi koji ste bili sigurni šta ćete da upišete, pišite sami svoju verziju priče, ko vas jebe ;) )
A: "E pa, nemaš još puno vremena, ja mislim da je najbolje da upišeš medicinu/prava/ekonomiju/arhitekturu, to je sad traženo..."
B: "Da... Razmisliću o tome..." Sigurno.
Mislim da je suvišno da kažem da je osoba A najčešće frizerka/moler/fizikalac/taksista/magacioner/konobar/bilo-šta-gde-fakultet-nije-potreban. Svi sve jebeno znaju bolje od tebe. Ali, to uopšte nije tema o kojoj sam hteo da pišem.
Dakle, između dva pitanja "ŠĆDU", planirah kako da provedem ovaj poslednji raspust. Uštedeh neke pare, tako da sam mogao da razmišljam o raznim opcijama. More, planina, one ture gde za 10 dana vidiš pun k.... stvari. (O ne, zamalo da se prevarim, nije "k....", nego "kurac") Najrealnija opcija je bila ona gde neko od mojih dobija kola i dozvolu, pa da se raspadamo po svakakvim svirkama/čemu god po vukojebinama i nevukojebinama širom Srbije. Da, sve je to delovalo jako realno u aprilu...
Nisam samo siguran u kom trenutku je, tačno, ovo leto od fantastičnog, non-stop provoda, sa puno putovanja preraslo u najobičnije leto, koje najviše podseća na prošlo, izuzev činjenice da je trajalo duže, tj. još uvek traje i da se razlikuje od prošlog, pošto je prošlo bilo nekako bolje. Sad kad pogledam, prošla rečenica je puna reči "prošlo" i možda bi bilo stilski lepše da sam bar jednom napisao "prethodno", ali ostaviću je ovako, koliko god konfuzno izgledala. Poenta, ovo leto je sranje, kao što napisah odavno. Na Zlatiboru smo bili kraće nego prošle godine (o boravku na Zlatiboru sve najbolje, u svakom slučaju jedna od par svetlih tačaka ovog leta), nisam išao kod rodbine, što automatski znači par hiljada dinara manje u džepu, a da ne pominjem to što htedoh da vidim pojedine svoje rođake...
Osim boravka na Zlatiboru, još jedan divan momenat ovog leta je odlazak u V. Planu, trosatno traženje hipodroma koji je, naravno, na potpuno drugom kraju grada od onog gde smo mi bili i koji je, te večeri bio velika gomila blata sa puno pijanih, bradatih bajkera (da li je ovo pleonazam?), a posle svega toga povratak kući peške; petnaest kilometara raspadanja uz nestanke struje na svakih 20 minuta, da bih konačno stigao kući par sati kasnije, bogatiji za registarsku tablicu LE 694-35, koja će, nadam se, ostati u mom trajnom vlasništvu.
Treća i zasad poslednja stvar po kojoj ću pamtiti ovo mrtvo leto je odlazak na bir fest, dolazak tamo 4 sata pre početka svega, masa (da, masa, debilski izraz) idiotskih stvari koje radismo i spavanje u stanu ujaka od jednog gospodina kog, u skladu sa onim što rekoh, neću imenovati, ali mu beskrajno hvala što nismo morali da spavamo negde, gde bismo se probudili silovani/mrtvi/bez nekih vitalnih organa...
Još uvek ima vremena da se nešto divno dogodi, još desetak dana za nešto što neće biti sedenje ispred jedne osnovne škole, ali ne verujem da će do tog nečeg stvarno doći. Jebi ga, ostaje mi da slušam kul ljude kako pričaju o svojim ovogodišnjim letovanjima i da blenem u slike sa istih i da glumim kako im zavidim. Meni se, u stvari, jebe za sva vaša letovanja u smrdljivim Turskama/Bugarskama, po raznim Pefkodjokama i ostalim rajevima na zemlji, ili za divne provode na crnogorskom primorju, gde ste ostavili milijarde evra i pili štrokavu vodu. U stvari, ja uživam u svojoj zatucanosti i tome što sam, vremenom, toliko navikao na svakodnevicu, da mogu da napišem 2 pasusa o jednodnevnim begovima od iste, i da budem jako zadovoljan što sam i toliko uspeo. Da, mene srećnim čine male stvari, iako ne znam ko je toliki mudadžija da odredi šta je mala, a šta jebeno velika stvar.
Da, znam da sam rekao da ću nastaviti da pljujem po stvarima sa fejsbuka, ali mi se jebe za to što sam rekao, planovi ubijaju draž svega. Obrisao sam FM 2005, kenja mi se od činjenice da je Ronaldinjo još uvek super igrač, da se ne bavi žurkama, drogom, kurvama i čime sve ne. Možda ću početi da radim nešto korisno, sem ovog palamudjenja, a možda i neću.
Možda odem u Pefkohori da 'ladim jaja i da obradujem svoje fejsbuk prijatelje albumom sa hiljadu slika, na koje će masturbirati, a opet, možda i ne.
Stej tjund, u svakom slučaju.
