Stojim i gledam se kako postojim
Dolazim u Beograd. Menjam naglasak, upoznajem se sa komšilukom, kupujem ermaks. Maksimalno gledam da proredim dolaske kući, a kad dođem, biram kome se javljam.
Počinjem da prodajem huliganske fore, kupujem stegnutu trenerku, koju ne nosim u Beogradu, već je čuvam za šetnju po zavičaju. Pričam "Bleja, matori, reci" i sve ostale reči koje su jebeni kliše već predugo.
Jebi ga, mora se.
Dvadeset dana nisam imao pristup internetu, i pokušavao sam da zamenim internet televizijom. Apsolutni neuspeh, doduše jako sam postao upućen u događaje na farmi i u kući velikog smrada, a gledao sam i svaku epizodu "Majsupersvitsikstina".
Ja sam potpuno drugi čovek. Čitam, posle četiri godine. Nemam želju da upoznajem ljude sa svog fakulteta, svejedno je. Otišao sam za vikend kući i video da je grad postao još divljezapadniji nego što je bio letos, sad je trenutno u fazi gde prolaze one kotrljajuće stvari, znate onu pedersku foru koja je toliko puta prodata. Švercujem se u prevozu, baš sam mudadžija. Nisam odneo karton na polikliniku, ili gde je već trebalo, mrzelo me je. Nisam uzeo karticu za menzu, kao ni bonove. Tako sam jebeno rebelde.
Pio sam rakiju svakog dana u stanu. Čemu to, stvarno ne znam. Sad brišem nos po ceo dan, kašljem, znojim se i pijem sinacilin + defrinol. Rakije nema, a nema ni potrebe za njom.
Frižider je prepun raznih kurčeva. Zamrznute sarme, musake, mesa raznorazna, ajvari, kiseli krastavčići, kečapi, majonezi, paštete, mesni naresci "dobro", "dobro" krem. Bez obzira na sve to što tu postoji, nije to to.
Na jednom kraju kauča mreže uopšte nema. Ko je jebe. Nemam broj telefona na koji bi me neko pozvao, zato što se vlasnik stana bavi nekim zajebanim radnjama, pa mu je potreban taj broj telefona, tako da su svi dolazni pozivi preusmereni na njegov glavni broj. Jebem ga u usta.
Oprao sam sudove čak dva puta, idem svakog dana do prodavnice da kupim hleb i kiselu vodu. Držim vrata babama i dedama da uđu u prodavnicu/zgradu. Ne dajem pare prosjacima, ko ih jebe, jelte. Petkom i subotom uveče spavam, kao i ostalim danima.
Svakog dana kad se vraćam sa fakulteta kući (da, kući, ovo je moja kuća) razmišljam koliko bi sve bilo lakše da sam ostao da 'ladim jaja u onom divljezapadnom gradu. Mogao sam da upišem menadžment. Mogao sam da ne upišem ništa i da me boli đoka. Mogao sam da konobarišem. Mogao sam da spavam po ceo dan i da tražim od keve 200 dinara za trošak. Mogao sam da stojim na prozoru i da se smejem gomili ljudi koja se gura u prepunom jebenom vozu za Beograd.
Ali ne, ja sam taj čovek koji se gura u tom jebenom vozu. Ja sam taj čovek za kog će verovatno određeni broj ljudi reći da ga je veliki grad promenio. Ja sam taj čovek koji, posle nekog vremena, na pitanje "Gde živiš?" neće odgovarati "Trenutno živim tu i tu, inače sam odande". Ja sam čovek koji će, bar po pričama dušebrižnika, zaboraviti na svoje stare prijatelje i steći nove, urbanije, kulnije prijatelje i pričati da su oni "moja ekipa".
A možda se sve to i ne dogodi, možda samo kenjam jer sam govnar kom je dosadno, a konačno je uspeo da se dokopa interneta.
Stej tjund, sajber prijatelji.
