schtrocka
Štroka. Izuzetno lepa reč za jedan izuzetan, vanvremenski pojam. Mislim da nijedna od drugih reči poput nečistoće ili prljavštine ne može da parira pojmu koji opisuje. Štroka je jako korisna stvar, jer da nema štroke, ne bi bilo hemijske industrije. A zamislite tek kako bi izgledao televizijski program bez reklama za svakakve protivštrokne preparate: praškove za veš, deterdžente za sudove, sapune, kreme i ostale utrljavamovousebeitotalnosamčist proizvode...
Postoji nekoliko tipova štroke. Štroka ispod noktiju, štroka koja se pojavi na odeći jer smo radili nešto što definitivno nije trebalo da radimo u toj odeći, kako bismo, jelte, izbegli uštrokavljavanje (predivna reč) ali nam je opet bilo neugodno da to radimo goli, jer, zaboga, šta bi ljudi rekli da vide golog čoveka koji namešta lanac na biciklu. A opet, kad pogledaš, možda je bolje da ta štroka bude na odeći, nego na koži. Što bi rekli babodedni organizmi: "Nemo' se zajebavaš sa tim otrovima".
Babodedni organizmi, iako su u prošlom primeru bili ljuti protivnici štroke, imaju vrlo veliku sposobnost transformacije/metamorfoze (icmorfintajm) u štrokopodržavaoce. Realno, svi smo mi imali kontakt sa nekim babodednim stvorenjem koje neopisivo smrdi. Možda je to samo priprema za zagrobni život, šta ti ja znam. Dakle, ne dajte se zavarati kad Vam neki naizgled naivni babodedni govnar (može i da Vam bude blizak, opet je govnar) kaže kako bi trebalo da proredite tuširanje zimi kako biste ostali neprehlađeni/nemozgozapaljeni.
Tuširajte se redovno, uživaćete u svim čarima štroke kad za to dođe vreme. Sve je to stvar psihičke zrelosti. Kad shvatite da ćete psihički pasti sa grane jer ste jebeno psihički prezreli, prestanite da se tuširate i postanite odvratni gmaz kog će svi izbegavati. Ko zna, možda u jednom trenutku svoje odvratne gmaznosti shvatite da je došlo vreme za promenu.
Tekst inspirisan jednim od trenutno najpoznatijih Čačana (dvojice njih), koji se muzikom relativno (ne)uspešno bavio 30 godina, koji obožava da gostuje kod raznih sanjamarinkovićoleakišskih kurvi i da čita svoju umetnost. Navodnici na ovoj reči se podrazumevaju, zato ih nisam ni napisao. Hvala ti, gospodine, na tome što je tvoja kosa više godina bila sinonim za štroku, a i na tome što si pokazao kako od štrokavog gmaza preko noći može da se postane čovek. Donekle, zažmurićemo na politički deo priče.
Da se odmah ogradim, muzika ovog čoveka je totalno nebitna u celoj priči, pošto svi mi, hteli - ne hteli, imamo neku svoju omiljenu pesmu ovog izvođača. Štroka ovde bejaše tema.
Prilagodjavanje
Promenio se fejsbuk. O, ne, kako tragična novost, hajde da svi napišemo jedan status i da pokažemo koliko smo ogorčeni povodom toga ili, još bolje, da uđemo u neku grupu tipa "Ako se skupi 7666848 ljudi, vratiće fejsbuk na staro".
Naravno da ga neće vratiti, boli ih đoka... Ključna reč je prilagođavanje.
Vozovi za Beograd ne idu normalno, moraš da se prilagodiš. Ili potrošiš 7 puta više para na autobusku kartu, ili se jebeš tri i po (moj te pip'o) sata, presedaš, cimaš se da nađeš mesto, prilagođavanje.
Uvedeš adeesel u svoj jebeni stan, ali ne kupiš kabl i svič da bi povezao dva kompjutera, tj. da bi na svom imao pristup internetu. Prilagodiš se, ili ne ideš na internet ili ne izbijaš iz sobe svoje cimerke.
Kada sedneš za kompjuter, nemaš ideju o čemu tačno da pišeš, iako ti je prethodne nedelje u prevozu palo na pamet bar 760 ideja, ti se prilagodiš. Ili kreneš da pišeš nešto pa to vremenom preraste u nešto dobro, ili napišeš jako malo teksta koji je sranje.
Prilagođavanje je kurac, da se mi razumemo. Odbijam da se prilagodim, pušite ga!
Da, ovo je samo opipavanje vašeg pulsa, sada je fidbek potrebniji nego ikad.
Dajte impuls životu, pomozite bnjorgu da ponovo uživa u čarima interneta sa svog kompjutera.
A možda i ne.
Stojim i gledam se kako postojim
Dolazim u Beograd. Menjam naglasak, upoznajem se sa komšilukom, kupujem ermaks. Maksimalno gledam da proredim dolaske kući, a kad dođem, biram kome se javljam.
Počinjem da prodajem huliganske fore, kupujem stegnutu trenerku, koju ne nosim u Beogradu, već je čuvam za šetnju po zavičaju. Pričam "Bleja, matori, reci" i sve ostale reči koje su jebeni kliše već predugo.
Jebi ga, mora se.
Dvadeset dana nisam imao pristup internetu, i pokušavao sam da zamenim internet televizijom. Apsolutni neuspeh, doduše jako sam postao upućen u događaje na farmi i u kući velikog smrada, a gledao sam i svaku epizodu "Majsupersvitsikstina".
Ja sam potpuno drugi čovek. Čitam, posle četiri godine. Nemam želju da upoznajem ljude sa svog fakulteta, svejedno je. Otišao sam za vikend kući i video da je grad postao još divljezapadniji nego što je bio letos, sad je trenutno u fazi gde prolaze one kotrljajuće stvari, znate onu pedersku foru koja je toliko puta prodata. Švercujem se u prevozu, baš sam mudadžija. Nisam odneo karton na polikliniku, ili gde je već trebalo, mrzelo me je. Nisam uzeo karticu za menzu, kao ni bonove. Tako sam jebeno rebelde.
Pio sam rakiju svakog dana u stanu. Čemu to, stvarno ne znam. Sad brišem nos po ceo dan, kašljem, znojim se i pijem sinacilin + defrinol. Rakije nema, a nema ni potrebe za njom.
Frižider je prepun raznih kurčeva. Zamrznute sarme, musake, mesa raznorazna, ajvari, kiseli krastavčići, kečapi, majonezi, paštete, mesni naresci "dobro", "dobro" krem. Bez obzira na sve to što tu postoji, nije to to.
Na jednom kraju kauča mreže uopšte nema. Ko je jebe. Nemam broj telefona na koji bi me neko pozvao, zato što se vlasnik stana bavi nekim zajebanim radnjama, pa mu je potreban taj broj telefona, tako da su svi dolazni pozivi preusmereni na njegov glavni broj. Jebem ga u usta.
Oprao sam sudove čak dva puta, idem svakog dana do prodavnice da kupim hleb i kiselu vodu. Držim vrata babama i dedama da uđu u prodavnicu/zgradu. Ne dajem pare prosjacima, ko ih jebe, jelte. Petkom i subotom uveče spavam, kao i ostalim danima.
Svakog dana kad se vraćam sa fakulteta kući (da, kući, ovo je moja kuća) razmišljam koliko bi sve bilo lakše da sam ostao da 'ladim jaja u onom divljezapadnom gradu. Mogao sam da upišem menadžment. Mogao sam da ne upišem ništa i da me boli đoka. Mogao sam da konobarišem. Mogao sam da spavam po ceo dan i da tražim od keve 200 dinara za trošak. Mogao sam da stojim na prozoru i da se smejem gomili ljudi koja se gura u prepunom jebenom vozu za Beograd.
Ali ne, ja sam taj čovek koji se gura u tom jebenom vozu. Ja sam taj čovek za kog će verovatno određeni broj ljudi reći da ga je veliki grad promenio. Ja sam taj čovek koji, posle nekog vremena, na pitanje "Gde živiš?" neće odgovarati "Trenutno živim tu i tu, inače sam odande". Ja sam čovek koji će, bar po pričama dušebrižnika, zaboraviti na svoje stare prijatelje i steći nove, urbanije, kulnije prijatelje i pričati da su oni "moja ekipa".
A možda se sve to i ne dogodi, možda samo kenjam jer sam govnar kom je dosadno, a konačno je uspeo da se dokopa interneta.
Stej tjund, sajber prijatelji.
