Шта ако вам кажем да бисте можда били бољи Срби ако не бисте славили Нову годину по јулијанском календару?
Пре свега, желим да разјаснимо једну ствар. Ћирилица се у последње време доводи у негативан контекст. Када би неко прелетео преко овог текста, ни не потрудивши се да погледа о чему се ради, претпостављам да би на прву лопту помислио како је ово један од „оних“, „патријотских“ текстова и да иза њега стоји неки образовац, неонациста, клерофашиста или у најмању руку радикал. И ту би се гадно преварио. Нисам члан никаквог покрета, друштва, удружења или странке, штавише нисам ни уписан у бирачки списак. Невидљив сам. Можда баш отуд и потреба да искажем своје мишљење.
Елем, патриотизам. Шта је то, у ствари? Чиме неко показује да је патриота у време мира? Све време ми се чини као да се у данашњој Србији „патриотом“ сматра онај који заговара нове сукобе, како би, ваљда, у том будућем рату показао колико воли Србију и погинуо за њу. Надам се да знате за ону: „Има ли шта лепше него да се гине за отаџбину? Има, да се за њу живи!“. То јесте суштина патриотизма у послератним, а неки би се можда усудили и рекли - међуратним временима. Живети, волети, стварати. Патриотизам, по мом мишљењу, није махање заставама. Патриотизам није ни клицање јефтиних, излизаних парола. Патриотизам не треба да буде усмерен на прошлост, већ на будућност. На крају крајева, патриотизам није мржња, него љубав. Но добро, свестан сам да је то тешко и замислити у земљи где постоје људи који више мрзе онај други клуб него што воле свој и где постоје људи који се радују туђој несрећи. У земљи у којој је немогуће избећи поделе. Поделе на провинцијалце и Београђане, на Делије и Гробаре, на „праве“ Србе и оне друге...
Него, доста о томе, није ми била намера да понављам већ добро познате ствари. Прича о патриотизму ми је само послужила као оквир за један „проблем“ о ком мало ко размишља, вођен управо малопре споменутим „патриотизмом“. Мислим да смо сви врло свесни колику улогу Српска православна црква игра у нашем друштву, свидело се то нама или не. Предмет приче овде нису афере везане за Цркву. Мислим да је Србији, као друштву, потребно да се мало одмори од афера, јер мислим да је степен неповерења међу људима дошао до крајње тачке, а приче о аферама само потпирују машту просечног Србина, ком мало треба да умисли како су се сви уротили против њега.
Питање које желим да поставим гласи: Зашто Срби користе јулијански календар? Још једном се ограђујем, ја сам потпуни лаик и знам само оно што сам прочитао, али је то било довољно да покрене моју машту. Изгледа да сам просечнији Србин него што сам сматрао.
Да ли је у питању поштовање традиције, што у преводу на српски значи патриотизам? Да ли је баш то што користимо Јулијански календар оно што нас чини Србима? Какве везе Јулије Цезар има са нама?
Ако сте издржали довде, ево кључног детаља, детаља који ме је заинтригирао, а за који сам убеђен да многи од вас нису чули, као што ни сам нисам до пре само пар дана. Знате ли да не користе сви православци Јулијански календар, тј. да постоје цркве које користе тзв. новојулијански календар? Ако сте то знали, која црква је предложила увођење новојулијанског календара на Свеправославном конгресу 1923? Српска православна црква. Српска православна црква, тј. тадашњи министар вера Љуба Јовановић је, на иницијативу васељенског патријарха Мелетија IV, ангажовао чувеног Милутина Миланковића (да, оног са новчанице од 2000 динара) да састави нов календар који би се користио уместо јулијанског. Миланковић се обратио извесном професору математике, Максиму Трпковићу, (да, као она пекара) који је аутор прорачуна предлога, па је тај предлог изнет на већ поменутом конгресу, где је једногласно усвојен. Иначе, ако нисте знали, Миланковићев (тј. Трпковић-Миланковићев) календар је тренутно најтачнији календар са одступањем од само 2,75 секунди у односу на астрономску годину. Примера ради, код јулијанског календара се јавља одступање од чак 11 минута и 14,75 секунди, док је код грегоријанског то одступање 26,75 секунди. Не бих се даље бавио календаром, зато што то није тема овог текста.
Е сад, питате се можда ви, у чему је проблем ако је предлог једногласно усвојен? Зашто СПЦ није прешла на новојулијански, тј. Миланковићев календар? Данас Миланковићев календар користе Грчка, Кипарска, Бугарска, Румунска и Александријска православна црква, као и Цариградска патријаршија. Стари, јулијански календар, осим Српске, користе Руска, Грузијска, Јерусалимска, Јапанска и Антиохијска православна црква, као и тзв. неканонске цркве, попут Македонске православне цркве итд. Званично, СПЦ је прихватила овај календар за употребу, али је одлуку о почетку примене одложила за касније. Деведесет година касније, одлука и даље није донета. У неком образложењу на које можете налетети ако се заинтересујете за тему стоји да је спровођење одложено за време „када реформисани календар прихвате и примене и све остале православне цркве“.
Типична српска посла, рекао би неко. Да ли је патриотизам то када не примените одлуку коју сте предложили, ма који био разлог? Усуђујем се да питам шта је прави узрок овога? Страх од унутарнационалних сукоба између конзервативних и либералних? У Србији, оној истој Србији са почетка текста? Лењост? Не, немогуће, није ово Црна Гора, они су лењи, хе-хе. На крају се усуђујем да питам, зашто се српским патриотизмом подразумева и љубав према „мајци Русији“? Управо та, како би многи рекли, неузвраћена љубав, врло лако би могла да буде један од кључних разлога зашто СПЦ није прешла на Миланковићев календар, као и један од кључних узрока оклевања у свим каснијим ситуацијама када је Србија оклевала да донесе неку одлуку.
Искрено се надам да текст неће бити погрешно протумачен, мада сам више него свестан колико је простора остављено за то. Ово треба схватити као питање упућено надлежнима, питање једног просечног грађанина Србије, једног посматрача који је пожелео да избрише онај епитет „неми“. Још једном, сматрам да су највеће патриоте поштени људи који раде свој посао најбоље што умеју, који воле своје породице, који воле своје суграђане, који поштују своју, али и све друге државе, без обзира на ствари које нас чине различитим, укључујући ту и веру, јер верујем да је могуће бити добар Србин или добра Српкиња, без обзира на то у шта верујете и да ли уопште верујете.
