dijalog
- Imam ozbiljan problem.
- Kakav ti problem imaš, keve ti?
- Ne znam šta da radim sa sobom. Po čitav dan samo blenem u televizor, u kompjuter, u mobilni. Osećam kao da mi fali nešto.
- Normalno da osećaš da ti fali nešto kad ne radiš ništa. Izađi iz kuće malo, prošetaj gradom.
- Gradom? Kojim crnim gradom, ovo je selendra. Svuda iste face, sve je isto, dosadno.
- A ti si pa mnogo zanimljiv! Ustani iz jebenog kreveta, isključi televizor. Ne znam kako te televizor ne smara?
- Smara me. Gledam kroz njega. Samo vrtim kanale u nedogled. Ajde da je u nedogled, nego na ovu antenu hvatam samo desetak kanala. Mrtva Srbija!
- Mrtva, nego šta. Kako i ne bi bila mrtva kad su svi mrtvi kao ti. Matorci gledaju televiziju, klinci su na fejsbuku. A ti si negde između, mator čovek koji se još uvek nije pomirio sa tim da više ne ide u srednju školu. I, ima li nešto na fejsbuku?
- Gde ima, mrtvilo. Znači, evo vidiš ovu kretenku – hiljaditi put se već taguje na ovoj slici!
- Stvarno, kakva kretenka! A ti nisi kreten što si propratio svako njeno tagovanje?
- Ne smaraj, što sam ja kreten? Pogledaj, skrolujem ovde kao budala i sve je nekako isto. Ovaj okačio pesmu Prljavog Kazališta, četrdeset lajkova na keca. Ova okačila sliku svojih sisa, hiljadu lajkova. Vidi, molim te, napiše joj lik komentar: «Najlepše oči!» Jel moguće ovo?
- Očigledno jeste.
- I šta kao sad ona stvarno misli da se njemu sviđaju njene oči? Ćero, pa on hoće da te jebe! Što je najgore, možda je ona stvarno toliko glupa, pa se primi na priču...
- A ti je kao ne bi jebo, šta?
- Ne bih je jebo, razvalio bih je!
- Pa što je ne jebeš? Što ti ne napišeš neki komentar, pa počneš da se dopisuješ sa njom, malo ovo-ono...
- Gde bre, si lud? Da napišem komentar, pa da ispadnem klošar?
- A ti onda, ako nećeš da ispadneš klošar, nemoj preko fejsbuka. Devojka je odavde, ide u tvoju bivšu školu, srećete se stalno u gradu... Dobro, sretali ste se u gradu dok nisi postao gmazina koja ne izlazi iz kuće.
- Šta kenjaš, izlazim ja iz kuće... Da, do prodavnice ili kladionice. Nebitno, izađeš ti tako do kladionice, sretneš nju, javiš joj se, počnete neki razgovor i ko zna... Svakako bolje to nego da blejiš kod kuće. Kukaš kako ne znaš šta da radiš sa sobom, eto ti ideje, nađi neku devojku...
- Ma super si, nađi ti devojku kad si tako kurčevit. Sve su bre one iste. Traže pare. Odakle meni pare?
- Pa kad bi potražio neki posao, možda bi i imao pare.
- Čuj ti njega, potraži neki posao! Jesi ti svestan gde živiš, sine? Ovo je Srbija. Znaš ti koliko ljudi čeka posao?
- Pa da, čeka posao. Posao se traži! Kapiram ja matorce koji su radili po državnim firmama koje su se ugasile, oni su sa pravom nezadovoljni, ali tebe, konjinu od dvaespet godina, ne kapiram uopšte. Oni su bre radili u drugom sistemu, sad je drugo vreme, pola njih koji su ostali bez posla ne znaju ni da upale kompjuter... A ti? Ti kompjuter koristiš za igrice, za fejsbuk. Sve ti kao znaš, pa što se ne prijaviš na neki konkurs za posao?
- Kakav crni konkurs za posao, to je sve namešteno. Moraš da imaš opasnu vezu da bi se zaposlio.
- Pa imaš i ti vezu, jel ti našao ćale posao? Mogao si lepo da radiš u menjačnici, isto presediš ceo dan kao što bi kod kuće, mali je grad pa je mali i promet, nikakvo cimanje, a solidna plata.
- Solidna plata? Dvaes iljada tebi solidna plata? Radi se svaki dan, dve smene, radiš sa parama, ko zna kad će nekoj budali da sine da opljačka menjačnicu, treba još da poginem za dvadeset jebenih hiljada. Neću bre da me izrabljuju.
- Pa dobro, šta bi ti da radiš onda?
- Iskreno, ne bih da radim ništa. Uživam ovako, nema stresa, nema nerviranja. Nisam mojima neki veliki trošak, jedem minimalno, tu i tamo uplatim neki tiketić, koja pakla cigara i fino mi je.
- Pa šta onda kenjaš da imaš problem?
- Ko bre kenja?
