Sneg
Jabuke ne mogu dugo da stoje nepojedene na stolu. Posle par dana, počnu da menjaju boju i čovek izgubi i najmanju želju da ih pojede, koja, u stvari, nikada nije ni postojala, samo je u vazduhu lebdela misao o tome kako bi možda bilo zdravo pojesti poneku jabuku s vremena na vreme. Eventualno bi tu misao o svim blagodetima koje bi moj organizam uživao ako bih ja slučajno stavio komad te proklete voćke u usta zamenila iskonska "šteta-je-da-se-baci" misao, koja se javlja, u manje ili više izraženom obliku, kod svih ljudi.
Odoleo sam toj pošasti. Niti sam ih pojeo, niti sam ih bacio. Nek stoje tu još neko vreme.
Jednom prilikom, otvorivši vrata od terase, koja, u stvari i nije terasa, nego lođa (šta god to bilo) bejah toliko iziritiran demonskim pogledima nekoliko mačaka, koje su se trgle čuvši zvuk otvaranja vrata, da sam rešio da pribegnem ekstremnim merama. Da li su očekivale da ću im baciti hranu? Verovatno.
Razgnevljen mačjim pogledima u kombinaciji sa nataloženim nezadovoljstvom zbog nepojedenih jabuka, činjenice da studiram to što studiram, povećanja cene karte za gradski prevoz, prebacih se u nindža-mod i pokušah da nanišanim mačku trulom jabukom istovremeno se trudeći da ona ne posumnja ništa.
Posumnjala je, pa se sklonila, a ja sam, svejedno, bacio jabuku.
Par meseci kasnije, jabuka je i dalje tu, raspada se, i kada je lepo vreme i krov nije prekriven snegom, podseća me na činjenicu da se nezdravo hranim i da ja, u stvari, ne mrzim mačke.
Međutim, sada je krov od šupe mojih komšija prekriven snegom i uopšte nije važno da li je štrokav, da li na njemu stoji štipaljka koja je nekada davno pala komšinici odozgo i tako započelo svoje višemilenijumsko razlaganje, pošto je u pitanju plastika. Nije bitno ništa, zato što sneg prekriva sve i sve deluje idilično kada se nalazi ispod par centimetara te padavine.
I ostaće idilično, dok ne otopli, promeni agregatno stanje i postane voda koja će ponovo pogledu dozvoliti da vidi svu nakaznost onoga ispod.
Koliko god želeli da zauvek ostanemo zavejani, beli, sigurni, u našim životima se uvek pojavi dan kada Sunce otopi sav sneg sa nas, kojim smo se (uludo?) zatrpavali celoga života i na kraju postanu očigledne sve trule jabuke koje su ostale na našoj duši. Možda od neke od tih jabuka izraste i novo drvo, ali je to potpuno nebitno, jer će i to drvo dati plodove kojima će neki naši naslednici istim žarom gađati neke druge mačke i time ostaviti tragove na krovu za buduće generacije. I tako u nedogled.
Uživajte u jabukama, mačkama i snegu dok još uvek možete.
